Svađa Trampa i Netanjahua i raskol saveznika otvorila nova pitanja: Šta želi jedan, a šta drugi? Novi rat bi mogao da bude neizbežan

„J***** si lud. Bio bi u zatvoru da nema mene. Spasavam ti guzicu. Svi te mrze sada, svi mrze Izrael zbog ovoga.“

Ove teške i direktne uvrede američki predsednik Donald Tramp sasuo je u lice izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu tokom dramatičnog telefonskog razgovora u ponedeljak, otkrio je neimenovani američki zvaničnik za portal Axios.

Tramp je potpuno izgubio živce nakon što je Netanjahu izrazio nameru da pokrene nove vazdušne udare na glavni grad Libana, Bejrut, što je pretilo trenutnim rušenjem teških i osetljivih pregovora koje Vašington vodi sa Iranom.

Iako je Bela kuća iste večeri pokušala da smiri strasti objavom na zvaničnom profilu u kojoj poručuje građanima da „veruju Trampu, naslone se, opuste i sačekaju jer će se sve dobro završiti“, sam Tramp je kasnije potvrdio autentičnost ovog neviđenog verbalnog obračuna dvojice lidera koji su krajem februara započeli rat sa Iranom.

Atlantik: Sukob otkriva dublji i opasniji problem

Kako u velikoj analizi navodi uticajni američki časopis Atlantik, ovaj spektakularni sukob dvojice ključnih saveznika zapravo otkriva mnogo dublji i opasniji problem: prema njihovoj oceni, nuklearni sporazum sa Iranom potpuno je nedostižan, a Tramp trenutno samo gura probleme pod tepih umesto da se sa njima direktno suoči.

U Atlantiku procenjuju da je trenutno primirje samo privremeno i duboko nestabilno, zbog čega zaključuju da povratak otvorenog rata sa teškim posledicama u narednih nekoliko godina izgleda praktično neizbežno.

Strategija odlaganja sukoba i strah od američkih izbora

U analizi se ističe da Tramp u ovom trenutku po svaku cenu želi da izbegne povratak u opšti rat. Visoki zvaničnik njegove administracije potvrdio je za Vašington Egzajminer da predsednik lično veruje kako se stvarna promena režima u Iranu može postići samo kroz masovnu vojnu eskalaciju.

To bi u praksi značilo ili pokretanje kopnene invazije, koja bi donela ogromne američke žrtve, ili razorne udare na iransku infrastrukturu, na šta bi Teheran odmah uzvratio napadima na slične ciljeve američkih saveznika u Persijskom zalivu.

Zbog toga Vašington procenjuje da li su novi pritisci uopšte vredni te cene, tešeći se procenama da su iranski pragmatičari unutar tamošnje vlasti navodno dobili veći uticaj nego ranije.

Poruka iz Teherana: „Do ustupaka ne dolazimo dijalogom, nego projektilima“

Međutim, sa tom procenom očigledno se ne slaže glavni iranski pregovarač Mohamad Bager Galibaf, koji je na društvenoj mreži Iks poslao vrlo jasnu poruku:

- Do ustupaka ne dolazimo dijalogom, nego projektilima; u pregovorima imamo samo cilj da oni to shvate. Pobednik svakog sporazuma je onaj koji je bolje pripremljen za rat dan nakon njegovog potpisivanja -

Iz ovih reči Atlantik izvodi zaključak da Teheran na pregovore uopšte ne gleda kao na alternativu ratu, već samo kao na jednu njegovu fazu, te da nema nameru da diplomatskim putem preda ono što mu SAD i saveznici nisu uspeli da oduzmu na bojnom polju.

Slično razmišljaju i radikalni spoljnopolitički jastrebovi u samom Vašingtonu. Mark Dubovic iz Fondacije za odbranu demokratije otvoreno sugeriše da Tramp trenutno koristi primirje samo kako bi stabilizovao američku ekonomiju, dok bi se povratku velikim vojnim operacijama trebalo okrenuti tek na jesen.

Kako analizira Atlantik, razlog je isključivo politički - Tramp želi da izbegne ekonomske šokove i skok cena goriva pre predstojećih izbora za Kongres, koji bi za njega mogli biti politički pogubni.

Mir je nemoguć, ide se ka veoma uskom aranžmanu oko Ormuskog moreuza

Pošto su SAD i Iran previše udaljeni za postizanje trajnog mira, sve se, prema analizi američkog lista, kreće ka sklapanju veoma uskog i površnog aranžmana.

SAD bi trebalo da ukine pomorsku blokadu Ormuskog moreuza, a Iran bi zauzvrat dozvolio prolaz trgovačkim brodovima uz finansijsku kompenzaciju, piše Index

Celo nuklearno pitanje - uključujući i gorući problem šta učiniti sa iranskim visoko obogaćenim uranijumom – jednostavno će biti odloženo za neke buduće pregovore u čiji uspeh, kako se navodi u tekstu, malo ko zaista veruje.

Pouka iz trgovinskog rata sa Kinom

Atlantik objašnjava da ovaj model neodoljivo podseća na Trampov trgovinski rat sa Kinom iz 2025. godine.

Tramp je tada uveo početne carine Pekingu, situacija je eskalirala do otvorenog ekonomskog rata, a kada su privredni troškovi i nestašice počeli previše da rastu, Vašington i Peking su sredinom maja dogovorili primirje i prebacili problem u dugotrajne pregovore.

Iako ključni problemi sa Kinom nikada nisu rešeni, to je Trampu omogućilo da javno hvali odnose sa Pekingom i tvrdi da su obe strane pokazale uzdržanost.

U Atlantiku smatraju da se nešto slično sada događa i sa Iranom – rokovi se mogu pomerati, a mali koraci „pakovati“ kao istorijski napredak.

Procena Atlantika je da će Tramp, sve dok ga Iran direktno ne ponizi ponovnim pokretanjem nuklearnog programa pred kamerama, situaciju uporno predstavljati kao svoju veliku pobedu.

Rasplet ne zavisi samo od Trampa

Međutim, konačni rasplet ne zavisi samo od Trampa. Vašington je u ovom ratu imao direktnog partnera - Izrael - koji, kako naglašava Atlantik, ceo ovaj sukob doživljava kao težak strateški udarac po sopstvenu bezbednost.

Jerusalim će iz čiste nužde možda privremeno prihvatiti primirje sa Iranom, ali se u analizi upozorava da Izraelci nemaju nikakvu nameru da dozvole Teheranu da obnovi svoj raketni program i oporavi svoje proksije u regionu.

Izrael takođe ne želi da mu bilo ko veže ruke u obračunu sa Hezbolahom u Libanu niti želi da garantuje da u budućnosti neće ponovo direktno napasti Iran.

Analitičari Atlantika stoga smatraju da će Izrael, onog trenutka kada iranska vojska počne ponovo da se naoružava pod okriljem ovog primirja, vrlo verovatno pokrenuti preventivni napad.

Tramp je hteo da uđe u istoriju rešavanjem problema Irana. Zapravo ga je učinio nerešivim.

Kada je Tramp započeo svoj drugi predsednički mandat, Iran je bio u najslabijoj poziciji još od početka osamdesetih godina prošlog veka i bio je spreman na velike ustupke.

Kratki dvanaestodnevni rat u junu 2025. vratio je iranski nuklearni program godinama unazad. Tramp je tada mogao da sklopi čvrst sporazum ili da pusti da ekonomski pritisak sam uruši ranjivi režim.

Umesto toga, on i Netanjahu videli su priliku da iranskom režimu zadaju udarac od kojeg se nikada neće oporaviti, ali se taj plan, prema oceni američkog lista, potpuno izjalovio.

Pokušaj da se iranski problem reši jednom zauvek zapravo ga je učinio nerešivim, navodi se u analizi.

U tekstu se tvrdi da je Iran danas, uprkos uništenoj vojnoj opremi, strateški jači nego ranije. Videvši da u svakom trenutku po sopstvenoj volji može da zatvori ključni svetski morski prolaz, Teheran je shvatio da ima ogromnu polugu ucene u Persijskom zalivu i moćno sredstvo odvraćanja protiv SAD.

Režim, koji se donedavno suočavao sa krizom nasleđivanja vlasti zbog bolesnog i starog diktatora, sada je konsolidovao svoje redove i pronašao nove izvore zarade.

Pošto Izrael neće tolerisati ponovno naoružavanje Irana, a Teheran smatra da mora da eskalira sukob kako bi zaustavio američke i izraelske udare - što, prema tekstu, pokazuje i nedavni iranski raketni napad na Kuvajt i Bahrein - Atlantik zaključuje da je novi rat zapravo neizbežan.

Trampova strategija ignorisanja problema i veštačkog održavanja primirja zato neće proći, a brutalna telefonska svađa sa Netanjahuom, zaključuje se u analizi, samo je prva iskra u dugoročnom strateškom raskolu između Vašingtona i Jerusalima.