Узнемирујуће: Ово је разлог зашто ни војска не може ући у траг кријумчара људима - жртве се мере у хиљадама, једна ствар посебно леди крв у жилама (ВИДЕО)

CNN је разговарао са десетинама појединаца и породица који се налазе у ситуацијама заточеништва у Либији.

''Ово ће бити моја последња порука'', написао је млађи брат својој сестри. ''Разумем да можда немаш финансијских средстава да ми директно помогнеш, и никада то нисам ни очекивао од тебе. Молим те, само се постарај да моја порука стигне онима који можда могу да помогну.''

Она и њен супруг не знају тачно где је њен брат. Негде у јужној Либији. Чули су да је то подручје звано Куфра. Оно што знају је да је сваки пут када позове или пошаљу видео, он немилосрдно мучен од стране мушкараца који остају ван камере. Видео снимци које је CNN видео приказују момка како је везан, поливан урином, шутиран и пребијен металном шипком. CNN користи псеудониме за Даниела и Абебу(његову сестру) јер се боје одмазде.

Ако његова породица не успе да сакупи 10.000 долара које траже његови отмичари, ускоро би могао да умре.

Даниел је само један од непознатог броја миграната који се тренутно муче скоро свакодневно, негде у Сахари у Либији.

Велики бизнис

Либија, у Северној Африци, дуго је била транзитна земља избора за оне који се надају да ће прећи Средоземно море како би стигли у Европу. На североисточном углу Сахаре, њена пространа дивљина представља последњу етапу на афричком континенту за оне који беже од рата, прогона и недостатка могућности у потрази за бољим животом. Око 104.000 избеглица је регистровано у Либији.

Више од 84.000 избеглица регистрованих од стране УН-а у Либији до октобра долази из Судана. Друга по величини група долази из Еритреје, њих нешто мање од 9.000. УН ради само у делу подељене земље, тако да су стварни подаци о избеглицама и тражиоцима азила вероватно већи. Неизбежно, трговина људима је велики бизнис.

Већи део тога функционише релативно ''нормално'' – клијенти плаћају неколико стотина долара да буду транспортовани у основним условима до либијске обале, а затим у пренатрпани гумени чамац ка Италији или Грчкој. Али ако неко потиче из земље која се перципира као богата дијаспора – богата, бар у поређењу са осталима – постоји велика вероватноћа да упадне у руке не кријумчара, већ трговаца људима, који присиљавају и искоришћавају људе под њиховом контролом.

Еритрејци, који чине другу највећу групу избеглица регистрованих у Либији према УН-у, спадају у ову групу. Њихова диктаторска, изолована земља често се назива Северном Корејом Африке. Хиљаде бежи од обавезне, неограничене војне службе – и неки постају жртве експлоататорских банда. То се догодило и брату Абебе.

''Дајемо све од себе''

Летећи над Сахаром у совјетском Ми-17 хеликоптеру са двоструким турбинама, јасно је како трговци делују са таквом некажњивошћу. Пустиња је огромна. Блед, марсовски пејзаж се пружа колико око може да види, повремено прекинут благим траговима пнеуматика који маркирају неасфалтирани пут на север-југ рути Либије.

''Дајемо све од себе са капацитетима које имамо'', каже пуковник Mohammad Hassan Рахил са брда у пустињи које командује близу суданске границе.

Његове снаге су део Либијске националне војске и живе у малом, климатизованом комплексу, окружени стотинама километара пустиње са свих страна. Возе горе-доле по песковитим стазама и заустављају свако сумњиво возило. Али трговци боље познају тај терен од њих. Посматрачу њихови напори изгледају крајње бесмислено.

''Samo Бог зна''

То је очигледно у Ал Jawfu, првом већем насељу које мигранти сретну док пролазе кроз пространу Куфру у Либији са југа на север. Из загушљивих и пренатрпаних ћелија мигрантског притворског центра у граду, службеници издвајају једног Суданца који је ухапшен претходног дана. Верују да је он ''новчани човек''– помаже у трансферу новца између родбине жртава трговаца који живе у иностранству, као што је Абеба, и трговаца у Либији и иностраним сигурним локацијама.

''Примам новац, а затим скидам моју провизију'', спремно каже испитивачу. CNN га не идентификује јер формално није био оптужен. Индустрија је високо сегментирана. Многи трансфери врше се путем неформалног система преноса новца познатог као ''hawala''. Пошто се широко користи за слање легалних дознака и функционише потпуно људски, преко порука и телефонских позива, готово је немогуће пратити.

''Да ли их мучи?'' упита испитивач Суданца који наводно преноси новац трговцу.

Могуће је да овај човек уопште није свестан до које мере учествује у овако суморној индустрији.

''Samo Бог зна'', одговара Суданац. Ипак, има корисне информације. Трговац и његови ''путници'' деловали су са фарме удаљене мање од километра од полицијске базе. Полиција креће у рацију. Али када конвој камионета стигне, прекасно је. Страни пасоши и постељина су разбацани по собама, али отмичари и жртве су одавно нестали.

Трговци људима

Када се трговци зауставе, то је обично ствар среће, а не напредног полицијског рада. Пре три године, двојица Суданаца су залутала у полицијску станицу у пустињској Тазирбу.

Објаснили су да су управо побегли са оближње фарме, где су стотине других мушкараца држани за откуп – пребијани док су њихове породице изнуђене за новац. Полиција је опремљена и упала у комплекс, користећи мотику да сруши катанц врата унутра. На зрнастом снимку са тог августовског дана, десетине мушкараца излазе из скучених просторија и вичу ''Allahu Акбар!'' док излазе на сунце, руке подигнуте. Полиција их скупља у дворишту, а они почињу да вичу и показују на једног човека који није био у просторији: свог отмичара.

Еритрејац у средњим тридесетим. Осуђен прошле године за ''присилно нестајање'', сада служи доживотну казну у централном затвору у Бенгазију, где је CNN имао изванредан приступ за разговор са њим. Бенгази контролише Либијска национална војска, под командантом Кхалифа Хафтаром, а не подељена земља са међународно признатим Владом националног јединства.

- Нисам видео ни чуо ништа - рекао је. - Ништа није било испред мене. Био сам у складишту, јео, пио, платио свој новац (да бих био кријумчарен кроз Либију), па су ме извели.-

Дубок утицај

У притворском центру Ганфуда у Бенгазију, десетине младих жена и девојчица леже на поду складишта, разбацане су сунђерасте простирке и пластични остаци номадског живота. Већина је већ платила откуп и ослобођена из пустиње. Сада их локалне власти задржавају због илегалног уласка у Либију, чекајући помоћ УН или невладиних организација – помоћ која често касни месецима.

Међу њима је 16-годишња Еритрејка, коју CNN назива Абрихет јер је малолетна.

- Они су ме дирали - каже о бившим отмичарима. - Додирују те. Руку. Ногу. Не могу да објасним.

Сваког дана жене и девојчице око ње плачу сећајући се трауме. Свака има своју болну причу злостављања и патње.

Пливање узводно

За девојке немогуће је схватити како ова мрежа злостављања функционише из године у годину. Одговорност за заустављање пада на пуковника Mohammada Ал-Фадхила из Либијског одељења за борбу против илегалне миграције (ДЦИМ). У подељеној земљи, са ривалством влада, агенција ради широм земље, у западном делу под међународно признатим властима и истоку и југу под Хафтаром.

Ситуација је, како он тврди, много боља него раније. Али међународна заједница мора да се ангажује.

- Ово захтева учешће држава - рекао је. - Сви би требало да буду партнери у искорењивању феномена.-

У 2016, ЕУ је склопила договор са међународно признатом владом Либије у Триполију, финансирајући либијске снаге да спрече прелазак миграната преко Средоземља. Резултат је био пад броја људи који користе Централно медитеранску руту, али су често завршавали у прљавим притворским центрима у Либији. Број миграната који прелазе опасну руту у последњих месецима расте, посебно између источне Либије и Грчке, где је пораст трострук. Еритрејци су сада друга по величини национална група која стиже у Италију, после Бангладешана.

Хафтар, који контролише источну и јужну Либију, води владу коју САД и европске силе не признају. То је само један од многих разлога зашто појачани анти-мигрантски сентимент у Европи није довео до веће сарадње у заустављању кријумчара и трговаца у јужној Либији.

Након месеци агоније и прикупљања новца, Абеба је коначно успела да пошаље довољно новца за ослобађање свог брата Даниела. Сада је у либијској западној престоници Триполију, и даље далеко од своје породице.

- Нека их Бог казни за оно што су учинили“, плакала је. „Колико мајки плаче крвљу и сузама за своју децу и вољене? Молим вас, испричајте ову причу свету.-