Uznemirujuće: Ovo je razlog zašto ni vojska ne može ući u trag krijumčara ljudima - žrtve se mere u hiljadama, jedna stvar posebno ledi krv u žilama (VIDEO)

CNN je razgovarao sa desetinama pojedinaca i porodica koji se nalaze u situacijama zatočeništva u Libiji.

''Ovo će biti moja poslednja poruka'', napisao je mlađi brat svojoj sestri. ''Razumem da možda nemaš finansijskih sredstava da mi direktno pomogneš, i nikada to nisam ni očekivao od tebe. Molim te, samo se postaraj da moja poruka stigne onima koji možda mogu da pomognu.''

Ona i njen suprug ne znaju tačno gde je njen brat. Negde u južnoj Libiji. Čuli su da je to područje zvano Kufra. Ono što znaju je da je svaki put kada pozove ili pošalju video, on nemilosrdno mučen od strane muškaraca koji ostaju van kamere. Video snimci koje je CNN video prikazuju momka kako je vezan, polivan urinom, šutiran i prebijen metalnom šipkom. CNN koristi pseudonime za Daniela i Abebu(njegovu sestru) jer se boje odmazde.

Ako njegova porodica ne uspe da sakupi 10.000 dolara koje traže njegovi otmičari, uskoro bi mogao da umre.

Daniel je samo jedan od nepoznatog broja migranata koji se trenutno muče skoro svakodnevno, negde u Sahari u Libiji.

Veliki biznis

Libija, u Severnoj Africi, dugo je bila tranzitna zemlja izbora za one koji se nadaju da će preći Sredozemno more kako bi stigli u Evropu. Na severoistočnom uglu Sahare, njena prostrana divljina predstavlja poslednju etapu na afričkom kontinentu za one koji beže od rata, progona i nedostatka mogućnosti u potrazi za boljim životom. Oko 104.000 izbeglica je registrovano u Libiji.

Više od 84.000 izbeglica registrovanih od strane UN-a u Libiji do oktobra dolazi iz Sudana. Druga po veličini grupa dolazi iz Eritreje, njih nešto manje od 9.000. UN radi samo u delu podeljene zemlje, tako da su stvarni podaci o izbeglicama i tražiocima azila verovatno veći. Neizbežno, trgovina ljudima je veliki biznis.

Veći deo toga funkcioniše relativno ''normalno'' – klijenti plaćaju nekoliko stotina dolara da budu transportovani u osnovnim uslovima do libijske obale, a zatim u prenatrpani gumeni čamac ka Italiji ili Grčkoj. Ali ako neko potiče iz zemlje koja se percipira kao bogata dijaspora – bogata, bar u poređenju sa ostalima – postoji velika verovatnoća da upadne u ruke ne krijumčara, već trgovaca ljudima, koji prisiljavaju i iskorišćavaju ljude pod njihovom kontrolom.

Eritrejci, koji čine drugu najveću grupu izbeglica registrovanih u Libiji prema UN-u, spadaju u ovu grupu. Njihova diktatorska, izolovana zemlja često se naziva Severnom Korejom Afrike. Hiljade beži od obavezne, neograničene vojne službe – i neki postaju žrtve eksploatatorskih banda. To se dogodilo i bratu Abebe.

''Dajemo sve od sebe''

Leteći nad Saharom u sovjetskom Mi-17 helikopteru sa dvostrukim turbinama, jasno je kako trgovci deluju sa takvom nekažnjivošću. Pustinja je ogromna. Bled, marsovski pejzaž se pruža koliko oko može da vidi, povremeno prekinut blagim tragovima pneumatika koji markiraju neasfaltirani put na sever-jug ruti Libije.

''Dajemo sve od sebe sa kapacitetima koje imamo'', kaže pukovnik Mohammad Hassan Rahil sa brda u pustinji koje komanduje blizu sudanske granice.

Njegove snage su deo Libijske nacionalne vojske i žive u malom, klimatizovanom kompleksu, okruženi stotinama kilometara pustinje sa svih strana. Voze gore-dole po peskovitim stazama i zaustavljaju svako sumnjivo vozilo. Ali trgovci bolje poznaju taj teren od njih. Posmatraču njihovi napori izgledaju krajnje besmisleno.

''Samo Bog zna''

To je očigledno u Al Jawfu, prvom većem naselju koje migranti sretnu dok prolaze kroz prostranu Kufru u Libiji sa juga na sever. Iz zagušljivih i prenatrpanih ćelija migrantskog pritvorskog centra u gradu, službenici izdvajaju jednog Sudanca koji je uhapšen prethodnog dana. Veruju da je on ''novčani čovek''– pomaže u transferu novca između rodbine žrtava trgovaca koji žive u inostranstvu, kao što je Abeba, i trgovaca u Libiji i inostranim sigurnim lokacijama.

''Primam novac, a zatim skidam moju proviziju'', spremno kaže ispitivaču. CNN ga ne identifikuje jer formalno nije bio optužen. Industrija je visoko segmentirana. Mnogi transferi vrše se putem neformalnog sistema prenosa novca poznatog kao ''hawala''. Pošto se široko koristi za slanje legalnih doznaka i funkcioniše potpuno ljudski, preko poruka i telefonskih poziva, gotovo je nemoguće pratiti.

''Da li ih muči?'' upita ispitivač Sudanca koji navodno prenosi novac trgovcu.

Moguće je da ovaj čovek uopšte nije svestan do koje mere učestvuje u ovako sumornoj industriji.

''Samo Bog zna'', odgovara Sudanac. Ipak, ima korisne informacije. Trgovac i njegovi ''putnici'' delovali su sa farme udaljene manje od kilometra od policijske baze. Policija kreće u raciju. Ali kada konvoj kamioneta stigne, prekasno je. Strani pasoši i posteljina su razbacani po sobama, ali otmičari i žrtve su odavno nestali.

Trgovci ljudima

Kada se trgovci zaustave, to je obično stvar sreće, a ne naprednog policijskog rada. Pre tri godine, dvojica Sudanaca su zalutala u policijsku stanicu u pustinjskoj Tazirbu.

Objasnili su da su upravo pobegli sa obližnje farme, gde su stotine drugih muškaraca držani za otkup – prebijani dok su njihove porodice iznudjene za novac. Policija je opremljena i upala u kompleks, koristeći motiku da sruši katanc vrata unutra. Na zrnastom snimku sa tog avgustovskog dana, desetine muškaraca izlaze iz skučenih prostorija i viču ''Allahu Akbar!'' dok izlaze na sunce, ruke podignute. Policija ih skuplja u dvorištu, a oni počinju da viču i pokazuju na jednog čoveka koji nije bio u prostoriji: svog otmičara.

Eritrejac u srednjim tridesetim. Osuđen prošle godine za ''prisilno nestajanje'', sada služi doživotnu kaznu u centralnom zatvoru u Bengaziju, gde je CNN imao izvanredan pristup za razgovor sa njim. Bengazi kontroliše Libijska nacionalna vojska, pod komandantom Khalifa Haftarom, a ne podeljena zemlja sa međunarodno priznatim Vladom nacionalnog jedinstva.

- Nisam video ni čuo ništa - rekao je. - Ništa nije bilo ispred mene. Bio sam u skladištu, jeo, pio, platio svoj novac (da bih bio krijumčaren kroz Libiju), pa su me izveli.-

Dubok uticaj

U pritvorskom centru Ganfuda u Bengaziju, desetine mladih žena i devojčica leže na podu skladišta, razbacane su sunđeraste prostirke i plastični ostaci nomadskog života. Većina je već platila otkup i oslobođena iz pustinje. Sada ih lokalne vlasti zadržavaju zbog ilegalnog ulaska u Libiju, čekajući pomoć UN ili nevladinih organizacija – pomoć koja često kasni mesecima.

Među njima je 16-godišnja Eritrejka, koju CNN naziva Abrihet jer je maloletna.

- Oni su me dirali - kaže o bivšim otmičarima. - Dodiruju te. Ruku. Nogu. Ne mogu da objasnim.

Svakog dana žene i devojčice oko nje plaču sećajući se traume. Svaka ima svoju bolnu priču zlostavljanja i patnje.

Plivanje uzvodno

Za devojke nemoguće je shvatiti kako ova mreža zlostavljanja funkcioniše iz godine u godinu. Odgovornost za zaustavljanje pada na pukovnika Mohammada Al-Fadhila iz Libijskog odeljenja za borbu protiv ilegalne migracije (DCIM). U podeljenoj zemlji, sa rivalstvom vlada, agencija radi širom zemlje, u zapadnom delu pod međunarodno priznatim vlastima i istoku i jugu pod Haftarom.

Situacija je, kako on tvrdi, mnogo bolja nego ranije. Ali međunarodna zajednica mora da se angažuje.

- Ovo zahteva učešće država - rekao je. - Svi bi trebalo da budu partneri u iskorenjivanju fenomena.-

U 2016, EU je sklopila dogovor sa međunarodno priznatom vladom Libije u Tripoliju, finansirajući libijske snage da spreče prelazak migranata preko Sredozemlja. Rezultat je bio pad broja ljudi koji koriste Centralno mediteransku rutu, ali su često završavali u prljavim pritvorskim centrima u Libiji. Broj migranata koji prelaze opasnu rutu u poslednjih mesecima raste, posebno između istočne Libije i Grčke, gde je porast trostruk. Eritrejci su sada druga po veličini nacionalna grupa koja stiže u Italiju, posle Bangladešana.

Haftar, koji kontroliše istočnu i južnu Libiju, vodi vladu koju SAD i evropske sile ne priznaju. To je samo jedan od mnogih razloga zašto pojačani anti-migrantski sentiment u Evropi nije doveo do veće saradnje u zaustavljanju krijumčara i trgovaca u južnoj Libiji.

Nakon meseci agonije i prikupljanja novca, Abeba je konačno uspela da pošalje dovoljno novca za oslobađanje svog brata Daniela. Sada je u libijskoj zapadnoj prestonici Tripoliju, i dalje daleko od svoje porodice.

- Neka ih Bog kazni za ono što su učinili“, plakala je. „Koliko majki plače krvlju i suzama za svoju decu i voljene? Molim vas, ispričajte ovu priču svetu.-