"ВИШЕ СЕ НЕ ПЛАШИМ..." Медицинска сестра описала тренутак када је схватила шта се дешава ПОСЛЕ СМРТИ

Ипак, постоје људи који су због своје професије били изузетно близу том тренутку. Међу њима су медицинске сестре које су имале прилику да сведоче последњим тренуцима многих пацијената.

Управо захваљујући тим искуствима, неке од њих тврде да су виделе обрасце понашања, емоција, па чак и необјашњиве појаве које остављају снажан утисак и терају на размишљање – постоји ли ипак нешто више након што последњи пут затворимо очи?

Једна од њих је и медицинска сестра која је држала руке стотинама људи док су умирали. Открила је тренутак који је заувек променио начин на који гледа на смрт.

Џули Мекфаден, познатија на интернету као "хчоспицијска сестра Џули", рекла је да се више не плаши онога што следи након једног посебно дирљивог искуства с пацијентом, пише ЛАДбибле.

Ова 42-годишњакиња стекла је стотине хиљада пратилаца на друштвеним мрежама откако је почела да дели садржај који едукује људе о смрти. Отворено говори о шокантним стварима које је доживела помажући људима који се налазе на самом крају живота, као и о најчешћим исповедима на самртној постељи.

Џули је испричала да је убрзо након што је почела да ради у хоспицијској нези доживела дубоко и незаборавно искуство с пацијентом којег је назвала Ренди. Током гостовања у подкасту "Mighty Пурсуит", Џули је рекла да има осећај као да јој је Ренди "показао како смрт заправо изгледа" баш на дан када је преминуо.

- Оно што сам доживела тог дана је нешто што никада нећу заборавити. То је тренутак када сам престала да се бојим смрти, рекла је.

Објаснила је да Ренди, који је био у педесетим годинама, није имао ни породицу ни пријатеље, да је гомилао ствари и имао много "спољних проблема" уз менталне и физичке тешкоће.

- Требало му је много помоћи, рекла је Џули и објаснила да је њен тим морао потпуно да испразни његов стан јер није било безбедно да тамо живи.

- Кад сам га следећи пут видела, био је као потпуно друга особа. Био је срећан, слободнији, отворенији, и на крају је живео још девет месеци – што можда не звучи пуно, али с обзиром на то од чега је боловао и какав је био када смо га први пут упознали, то је заиста невероватно, додала је.

Током тих месеци Ренди је изградио снажну везу с целим тимом, али је са Џули развио посебно близак однос. Често га је посећивала, разговарала с њим о његовом животу.

- Није се плашио да прича о својој смрти. Говорио ми је колико га је страх да умре, шта то заправо значи, како никада није живео слободан живот и како жали због многих ствари. Немам омиљене пацијенте, али да их имам – он би ми вероватно био најдражи. И даље често мислим на њега, испричала је Џули.

Како се његово здравље погоршавало, била му је потребна стална нега. Једна медицинска сестра била је с њим 24 сата дневно, док га је Џули повремено посећивала.

- Последњег дана кад сам га видела, знала сам да ће вероватно тог дана умрети. Препознала сам то по његовом дисању, по томе како је изгледао, рекла је.

Замолила је колегиницу која је била с њим да јој јави када узме последњи дах. У себи се опростила од њега док је излазила из куће и кретала према следећем пацијенту.

- Нисам се осећала тужно. Била сам захвална што сам га упознала и пожелела сам му све најбоље, шта год да се деси. Само сам желела да има најлепше могуће путовање, изјавила је Џули.

Зауставила се на тренутак испред његове куће у ауту и наставила у себи да разговара с њим.

- И одједном сам чула Рендијев глас у глави – изговорио је моје име. Не само да сам га чула, већ сам имала осећај као да ми пружа сва чула. Могла сам да га чујем, да осетим како се осећа, готово да сам га могла видети како лебди – био је срећан. Говорио је: 'О мој Боже, Џули, да сам само знао колико је ово добро, никад се не бих плашио'.

Знала је, каже, да је целог живота само желео да буде слободан, о томе је стално говорио. И у смрти, Џули је осетила да је то напокон и доживео.

- Преплавио ме осећај мира, радости и среће због којег нисам могла да задржим сузе у ауту, признала је.

Каже да је и данас сваки пут тера сузе та прича јер је било толико лепо.

- Због тога се више не бојим смрти. Када умремо, враћамо се на место које смо некад познавали, враћамо се одакле смо дошли. И верујем да ће то бити олакшање. Осећам делиће тог места када сам с људима који умиру, када сам с бебама, када се осећам повезано с људима и водим искрене разговоре. Шта год да је то – осећам као да је дом. Волим да будем овде, волим да живим и захвална сам на животу, али не морам да се плашим одласка, јер верујем да идем на место које ће ми више личити на дом него што ће ово икада моћи, закључила је Џули.

Извор: Србија Данас/ладбибле