"VIŠE SE NE PLAŠIM..." Medicinska sestra opisala trenutak kada je shvatila šta se dešava POSLE SMRTI

Ipak, postoje ljudi koji su zbog svoje profesije bili izuzetno blizu tom trenutku. Među njima su medicinske sestre koje su imale priliku da svedoče poslednjim trenucima mnogih pacijenata.

Upravo zahvaljujući tim iskustvima, neke od njih tvrde da su videle obrasce ponašanja, emocija, pa čak i neobjašnjive pojave koje ostavljaju snažan utisak i teraju na razmišljanje – postoji li ipak nešto više nakon što poslednji put zatvorimo oči?

Jedna od njih je i medicinska sestra koja je držala ruke stotinama ljudi dok su umirali. Otkrila je trenutak koji je zauvek promenio način na koji gleda na smrt.

Džuli Mekfaden, poznatija na internetu kao "hčospicijska sestra Džuli", rekla je da se više ne plaši onoga što sledi nakon jednog posebno dirljivog iskustva s pacijentom, piše LADbible.

Ova 42-godišnjakinja stekla je stotine hiljada pratilaca na društvenim mrežama otkako je počela da deli sadržaj koji edukuje ljude o smrti. Otvoreno govori o šokantnim stvarima koje je doživela pomažući ljudima koji se nalaze na samom kraju života, kao i o najčešćim ispovedima na samrtnoj postelji.

Džuli je ispričala da je ubrzo nakon što je počela da radi u hospicijskoj nezi doživela duboko i nezaboravno iskustvo s pacijentom kojeg je nazvala Rendi. Tokom gostovanja u podkastu "Mighty Pursuit", Džuli je rekla da ima osećaj kao da joj je Rendi "pokazao kako smrt zapravo izgleda" baš na dan kada je preminuo.

- Ono što sam doživela tog dana je nešto što nikada neću zaboraviti. To je trenutak kada sam prestala da se bojim smrti, rekla je.

Objasnila je da Rendi, koji je bio u pedesetim godinama, nije imao ni porodicu ni prijatelje, da je gomilao stvari i imao mnogo "spoljnih problema" uz mentalne i fizičke teškoće.

- Trebalo mu je mnogo pomoći, rekla je Džuli i objasnila da je njen tim morao potpuno da isprazni njegov stan jer nije bilo bezbedno da tamo živi.

- Kad sam ga sledeći put videla, bio je kao potpuno druga osoba. Bio je srećan, slobodniji, otvoreniji, i na kraju je živeo još devet meseci – što možda ne zvuči puno, ali s obzirom na to od čega je bolovao i kakav je bio kada smo ga prvi put upoznali, to je zaista neverovatno, dodala je.

Tokom tih meseci Rendi je izgradio snažnu vezu s celim timom, ali je sa Džuli razvio posebno blizak odnos. Često ga je posećivala, razgovarala s njim o njegovom životu.

- Nije se plašio da priča o svojoj smrti. Govorio mi je koliko ga je strah da umre, šta to zapravo znači, kako nikada nije živeo slobodan život i kako žali zbog mnogih stvari. Nemam omiljene pacijente, ali da ih imam – on bi mi verovatno bio najdraži. I dalje često mislim na njega, ispričala je Džuli.

Kako se njegovo zdravlje pogoršavalo, bila mu je potrebna stalna nega. Jedna medicinska sestra bila je s njim 24 sata dnevno, dok ga je Džuli povremeno posećivala.

- Poslednjeg dana kad sam ga videla, znala sam da će verovatno tog dana umreti. Prepoznala sam to po njegovom disanju, po tome kako je izgledao, rekla je.

Zamolila je koleginicu koja je bila s njim da joj javi kada uzme poslednji dah. U sebi se oprostila od njega dok je izlazila iz kuće i kretala prema sledećem pacijentu.

- Nisam se osećala tužno. Bila sam zahvalna što sam ga upoznala i poželela sam mu sve najbolje, šta god da se desi. Samo sam želela da ima najlepše moguće putovanje, izjavila je Džuli.

Zaustavila se na trenutak ispred njegove kuće u autu i nastavila u sebi da razgovara s njim.

- I odjednom sam čula Rendijev glas u glavi – izgovorio je moje ime. Ne samo da sam ga čula, već sam imala osećaj kao da mi pruža sva čula. Mogla sam da ga čujem, da osetim kako se oseća, gotovo da sam ga mogla videti kako lebdi – bio je srećan. Govorio je: 'O moj Bože, Džuli, da sam samo znao koliko je ovo dobro, nikad se ne bih plašio'.

Znala je, kaže, da je celog života samo želeo da bude slobodan, o tome je stalno govorio. I u smrti, Džuli je osetila da je to napokon i doživeo.

- Preplavio me osećaj mira, radosti i sreće zbog kojeg nisam mogla da zadržim suze u autu, priznala je.

Kaže da je i danas svaki put tera suze ta priča jer je bilo toliko lepo.

- Zbog toga se više ne bojim smrti. Kada umremo, vraćamo se na mesto koje smo nekad poznavali, vraćamo se odakle smo došli. I verujem da će to biti olakšanje. Osećam deliće tog mesta kada sam s ljudima koji umiru, kada sam s bebama, kada se osećam povezano s ljudima i vodim iskrene razgovore. Šta god da je to – osećam kao da je dom. Volim da budem ovde, volim da živim i zahvalna sam na životu, ali ne moram da se plašim odlaska, jer verujem da idem na mesto koje će mi više ličiti na dom nego što će ovo ikada moći, zaključila je Džuli.

Izvor: Srbija Danas/ladbible