Млада Гојковица зазидана у Скадар на Бојани: Како албански наступ на Евровизији буди заједничко балканско сећање?
Наступ албанског дуа Схкодра Електронике на „Евровизији“, инспирисан легендом о Розафи, симболично повезује балканску традицију жртве у темеље са мотивима из српске народне песме „Зидање Скадра“.
Прво полуфинале овогодишње „Евровизије“ донело је, као и увек, мноштво упечатљивих наступа, али пажњу региона посебно је привукла албанска представница – дуо Схкодра Електронике, са песмом „Зјерм“.
Наступ певачице Беатриче Гјерђи и музичара Коле Лаце изазвао је бројне реакције због сценског израза и костима који на први поглед делује провокативно, али у себи носи дубоко симболичку поруку укорењену у народној традицији.
Централни мотив костима – истакнута десна дојка са црвеним сафиром – заправо је директна референца на легенду о Розафи, једну од најдубље укорењених прича северне Албаније, из града Скадра.
Према предању, да би се изградила тврђава, једна жена мора бити зазидана у темеље. Жртвована је најмлађа братова жена, Розафа, али под условом да јој оставе отворено десно око, десну руку и десну дојку – да види, доји и милује своје дете.
Ова прича има снажну паралелу у српској народној епици, кроз песму "Зидање Скадра на Бојани", где се браћа Мрњавчевић суочава са истом судбином: да би се град задржао, у његове темеље мора бити зазидана жена једног од градитеља. И тамо, као и у албанској верзији, бива жртвована најмлађа братова жена Гојковица – по правилу она која долази не знајући шта је чека.
Оба предања сведоче о архетипској жени-жртви, симболу темеља на којима се гради заједница, али и о снази мајчинске љубави која превазилази смрт.
У том светлу, наступ албанског дуа не може се посматрати само као савремена провокација, већ као уметнички чин реинтерпретације колективног памћења Балкана – простора где су легенде о грађењу на жртви дубоко урезане у народну свест, без обзира на данашње границе и етничке разлике.
Хаљина Беатриче Гјерђи не приказује тело ради шока, већ ради сећања – на Розафу, или младу Гојковицу, у српској варијанти, на све оне које су остале у темељима како би зидови опстали.
Публика којој недостаје контекст можда неће одмах разумети поруку, али Балкан – чувар усменог предања и симболике крви, млека и камена – зна читати између редова.
