"Био сам дуго у несвести, падао у фрас" Тешка животна исповест Драгана Бјелогрлића: "Пад ме је научио да живим са болом"

Глумац Драган Бјелогрлић ретко говори о приватном животу, али је једном приликом поделио причу о детињству када су сумњали да има епилепсију, након пада на главу као беба. 

Описао је како је то искуство обликовало његов низак праг толеранције на бол и импулсивне реакције. 

О животу је рекао да га види као путовање пуно препрека, истичући важност мудрости у суочавању с изазовима и учењу из искустава. 

- Кад сам имао девет месеци, још сам био у Опову, баш негде када сам се селио у Београд... жена која ме је чувала, испустила ме је и ја сам пао на главу. Био сам дуго у несвести, моји су се сви били уплашили, и последица тога је била да сам ја неколико година како осетим бол, падао у фрас, заценим се... Чак су се уплашили да имам епилепсију. То је трајало пар година и сад ме већ сећање враћа у период када сам прездравио и почео то да злоупотребљавам и када ми нешто није по вољи ја паднем у фрас - рекао је Драган.

- Остала је још једна ствар, остао ми је јако низак праг толеранције на бол и бурно реагујем када осетим бол, како физичку, тако и ову душевну. Често импулсивно реагујем и погрешно, али просто не могу да трпим бол. Ту и јесте мудрост, јер живот се састоји из једног и другог бола - истакао је Бјелогрлић.

На питање шта је за њега живот, одговорио је:  

- Једно дуго путовање, некад дуго, некад кратко... Видимо из историје да и кратка путовања некад остану садржајнија и упечатљивија од дужих. То заиста јесте једно путовање са пуно препрека. Ако године нешто доносе, ако човек зна да их носи, ако сумираш то иза себе и покушаша да то искуство користиш за оно што је пред тобом, јесте један пут пун препрека. Често и сам себи одређујеш препреке и ту треба да будеш довољно мудар да нађеш меру да са њима можеш да се носиш и то се вероватно зове мудрост живљења - закључио је Бјелогрлић за "Уну".