Чувени Гарац из "Срећних људи" УМРО У БЕДИ: "Од бедне пензије нисам имао ни за оброк"

Великан српског глумишта, Живојин Жика Миленковић, иза себе је оставио импресивну каријеру: више од 30 филмова, преко 300 телевизијских емисија и серија, као и око 150 позоришних представа. 

Ипак, упркос богатом опусу и незаборавним улогама, током живота добио је само једно признање – Нушићеву награду за животно дело у Смедереву. 

Признање и страх

Парадоксално, управо та награда га је, како је својевремено признао, више узнемирила него обрадовала. 

– Чини ми се као да неко каже: "Ајде дај му, да не умре без награде". Знајући како се награде деле, био сам поносан што до тада ниједну нисам добио. То би био куриозитет сам за себе. Волео сам да будем баш по томе записан у историји позоришта. Нушић, кога сам често и радо играо, мало ми је покварио ту идеју – говорио је Миленковић. 

Рођен 1928. године у Нишу, глумачку каријеру започео је 1947. у родном граду. 

Нишком народном позоришту се касније враћао као глумац, редитељ и управник, оставивши дубок траг у регионалној култури. 

Улоге које су обележиле телевизију 

Шира публика га је заволела као Соћу Шурдиловића у легендарној серији "Врућ ветар". 

Управо ту улогу сматрао је једном од својих најдражих. 

– Мислим да се памти Соћа Шурдиловић из "Врућег ветра". Он је за мене, иако је био тврдица, синоним домаћина јужњачког темперамента, човека који се носи са суровим животом. Онда газда Цветко из "Љубави на сеоски начин", мудар и виспрен, спреман на сваку прилику. Сви ти комплексни ликови имали су и своје мане. Требало је одбранити те мане и оправдати врлине. Као у животу – говорио је. 

Посебну емотивну везу имао је са ликом Гарца из серије "Срећни људи". 

– Гарац ми је јако драг лик, јер је вредан човек, али губитник. Хвала писцима, Синиши и Љиљани, јер је лик баш писан по мојој мери. У многим сегментима мог личног живота налази се баш тај Гарац – говорио је глумац. 

Пензија у сиромаштву 

Иако је обележио телевизијску и позоришну сцену, Миленковић је пензионерске дане провео скромно и тешко. 

– Пензију сам дочекао у сиромаштву, суморно и незаслужено. Све се свело на једну бедну глумачку пензију. Ћерка и унук ме пазе, брижни су. Унук носи моје име и мислим да нема разлога да га се постиди. Због немаштине нисам могао ни да кувам сваког дана, него по потреби – причао је искрено. 

Након што су му украли комплетан алат, престао је да вози аутомобил јер није имао новца да поново купи опрему. 

Утеху је проналазио у читању и скромним хобијима. Посебно је са сетом говорио о детињству проведеном у немаштини. 

– Нисмо имали за оброк сваког дана, само недељом, кад мајка направи тепсију пите, па нам подели на шест једнаких делова, да нико не легне гладан. Мислио сам да су ти дани прошлост, а ево, дочекали су ме поново у пензији – говорио је. 

Живојин Жика Миленковић преминуо је 2008. године, у 82. години живота.