НИЈЕ МЕНЕ ДУШО УБИЛО: Дима је снимио кафански драгуљ 90их! "Расту ми рогови кад ме питају зашто више не певам!"
Песма која се слуша већ скоро четврт века!
Колевка европске цивилизације јесте Грчка, па та земља заузима посебно место у срцима свих који држе до историје и културе, а изучавање грчких богова, од Зевса до Теодороса Загоракиса, вековима је омиљена забава многих. Српска кафана не би била институција каква јесте да не обједињује у себи личности различите прошлости, звања, карактера, али и порекла. Када говоримо о хеленској митологији у српској кафанској традицији, она почиње и завршава се једним именом, презименом и надимком - Горан Димитријадис Дима.
Помињемо реч мит јер је то можда добар начин да се опише случај певача кога и после четврт века шира јавност познаје по једној јединој песми. Снимљен још далеке 1994. године, мега хит над хитовима, “Није мене душо убило” живи, врти се, слуша и изводи, чини се, несмањеним интензитетом и дан данас, и неизоставна је лекција у “Кафанској лектири” за сваког ко почне да се упознаје са њеним несагледивим наслеђем… А као што и сам Дима рече, "судбине су наше реке дубоке, велике и широке", и у складу са овим стиховима је, чини се, и начин на који је дошло до тога да сними баш ову песму.
СИНАНЕ, ХВАЛА ТИ, ХВАЛА ЗА СВЕ! Последњи поздрав легенди која није певала речима, већ срцем
- Случајно сам се срео са аутором, Предрагом Мизићем Мизом. Чим ми је одсвирао ту песму, сместа сам је одабрао. Кад сам урадио плочу, ставио сам је на А1 - почиње Димитријадис причу са новинарима портала “Србија Данас” и сместа истиче да му је захваљујући овој легендарној нумери још од те ’94, па до пре две-три године посао цветао, будући да је малтене непрекидно певао по разноразним весељима, без икакве рекламе.
- Многи ме питају: а је л’ ви још радите? Што вас нема? Такав хит сте имали, а не певате? Колико пута сам морао да одговорим на та питања, почели су да ми расту рогови! Зато сам решио и да снимим две нове песме, које ћете ускоро моћи да чујете, и да се представим и у новом светлу, без браде, без дуже косе. Мислим да дугујем својој публици прилику да види да ли сам и даље онај стари, прави Дима.
Наш саговорник објашњава да никада није желео да снима по сваку цену. Да неко прода њиву или неко друго имање да би дошао до ЦД-а за њега је, примера ради, потпуно несхватљиво јер музику никада није доживљавао као трговину. А да му никада првенствени циљ није био да шири популарност, већ да ужива у музици онако како је он доживљава, сведочи и Димина одлука да на свом следећем албуму, “Била си ми све”, 1996. године сними махом баладе.
- Ниједна од њих, наравно, није могла да надмаши “Није мене душо убило”. То је хендикеп за певача, када сними тако велики хит, после њега ништа више не може да прође. Као што је Хашим Кучук Хоки имао “Пијем да је заборавим”, и после тога ништа…
Кафанска лектира
У кафани се ужива у доброј капљици, али и у чашици разговора. А речи нас често воде до великана који остају великани и после гашења последњег светла у локалу. Да ли песмом, или неким другим подвигом, уписали су се у „Кафанску лектиру“, и њихово име увек се потеже када се за столом претресу све дневне теме и првих седам пива, кад се остане без цигарета, и почне да се жали за прохујалим временима. Добро дошли у рубрику која је посвећена њима!
Ипак, певач нам открива да је једна несрећа додатно утицала на то да не развије своју дискографску каријеру како је можда могао.
- Двехиљадите године ми је изгорела кућа. Скроз – присећа се Дима, у пола гласа, и додаје да га је то несумњиво повукло назад, када је реч о музици. – Уложио сам сву снагу и сву вољу да поново направим кућу, али то је трајало. На крају сам направио две куће, својим поштеним радом. Зато и нисам улагао у музику, у песме.
КОНОБАР ОТКРИВА: Када је Шабан Шаулић гост у кафани - зна се КО плаћа! То није његов посао!
Ипак, иако је паралелно радио и као таксиста, у периодима када је било мање тезги, Дима је свих ових година био итекако посвећен свирци, само не под рефлекторима шире јавност, те му баш због тога сметају питања о томе зашто се више “не бави музиком”. Свирао је и певао свој широки репертоар по ресторанима, и годинама није могао да дође до даха од посла. Италијанске, грчке, мексичке, циганске, руске песме, набраја Дима, изводио је на бројним свадбама, испраћајима, рођенданима, неретко код врло угледних домаћина.
- Радили смо чак и један развод. Жена једног нашег познатог спортисте нас је звала да јој свирамо прославу развода. Били смо забезекнути, али смо профи одрадили и прошло је у савршеном реду и дивном расположењу – присећа се Дима и наводи да је радио, између осталог, и као тонац у студију, да је давао часове младим певачима, као и да је певао чак и у хору Народног позоришта.
- Имао сам прилике чак и да свирам гитаристима групе Queen! Сплетом околности дошли су у ресторан хотела у којем сам ја певао и свирао. Питао сам се: Шта ја сад њима да свирам, па они су најбољи музичари на свету!? Али кренуо сам, наравно, опуштено, прво са неправилним ритмовима, јер знам да они то не разумеју. Ниш, Врање, Македонија… Одушевили су се! Свирао сам и чашом на гитари, па иза леђа, и њима је то било невероватно. “Yeah, ман!”, викали су. Било је феноменално!
“Није те срамота?!” Овако је Дима зарадио прве паре од певања
Наш данашњи јунак потекао је од музичара из скадарлијске кафане. Деда му је имао тамбурашки оркестар, а и отац се бавио музиком.
- Отац је певао италијанске канцоне, и све живо. Наступао је чак и са Цунетом Гојковићем, али никада није хтео професионално да се бави тиме. Био је изузетно поносан човек… Ја сам у младости свирао рок, а онда сам прешао на благе народњаке, староградску музику. И тако, кренем ја на свирку, и кажем оцу да идем да свирам за паре. А он каже: “За паре? Како те није срамота?! Боже...” Али кад сам му донео брдо згужваних новчаница, он ме пита: “Шта си радио, јеси крао?” Ја кажем: “Свирао сам. То сам све зарадио ноћас. Могу да ти набацим тезгу ако хоћеш!” А он: “Па није ти то тако лоше”. И мој син, Стефан, сада свира гитару и пева. Зову се Регато бенд, и мислим да је прилично надарен.
- Ја, иначе, атмосферу у кафани правим исто као и на концерту. Није тачно да ту постоји нека велика разлика. Увек је битно да приђеш људима, да направиш неки гест, да створиш однос са публиком. Са Миром Шкорић сам, рецимо, певао пред 10.000 људи, и певао сам исто као и за 10 људи у кафани. Битно је да будете шоумен, да остварите контакт са публиком. Има фантастичних музичара и певача, који то немају… Сећам се једне ситуације у којој сам се нашао када сам ишао да певам у околини Новог Сада, и мислио да ћу моћи да користим исти репертоар са којим сам излазио пред Новосађане. Ми одемо тамо, а оно, огромни звучници, лудило, гости хоће Јашара, Синана… Репертоар за који ја баш и нисам специјалиста, али, ето, отпеваћу… Ја сам градски певач, ја нисам класичан народњак. Певам и то, наравно, али на неки свој начин… И колега из бенда ми каже: “Леле, Димче, ди смо ово дошли?” И, наравно, кренем ја некако, а све се мислим: “Радије бих побегао!” Али приђем људима, па почнем: “Где смо, момци, ‘ајмо! Девојке, не чујем вас, руке горе!” Причам, док не почнем да певам. И видим једног који се орасположио, па правац код њега, и за који минут су сви поскакали на столове! Џумбус! Онда ме један пита, знаш ти ону песму “Провели смо лето” од Томе! Ја отпевам, и одједном сам за њих цар! Газда на крају презадовољан, а ми само мислимо како ћемо да се извучемо и одемо (смех).
И мада су његове приче о доживљајима из кафана бескрајно занимљиве, потпуно се при том уклапајући у амбијент ресторана у којем их, уз пиће, слушамо, окружени зеленилом Топчидера, разговор нас, пре растанка, неминовно враћа на његову музичку “личну карту” – “Није мене душо убило”. Нисмо могли а да га не питамо како му се допала верзија Халида Муслимовића.
-Пре свега, морам да напоменем да је Халид песму узео и издао, без питања, јер тобоже није знао ко је извођач. Међутим, врло брзо смо то разрешили, у моју корист. Пушта је можда неко на радију, али нема је на телевизији, што је најважније… Наравно, ја немам ништа против човека, он одлично пева, и коректан је колега. Али, искрен да будем, он је песму отпевао на ијекавици, а ја је не осећам тако. Отпевао је на свој начин, са неким трилерима које ја не чујем у овој песми. Иначе, Халид је за мене институција од певача, а ја сам у односу на њега један мали певачић, који има ту једну једину песму. И он је опет морао да ми је узме – каже Дима.
Подсећамо га да су је годинама многи познати извођачи, попут Аце Лукаса, Џеја Рамадановског, групе Дивљи кестен и многих других, изводили уживо, а о такмичарима “Пинкових Звезда” и “Звезда Гранда” да и не говоримо, али да нико није могао да приђе ни близу његовој особеној и моћној интерпретацији, нарочито када је реч о рефрену, који из Диминог грла грува као из топа, и окида најтананије жице у срцима кафанских сладокусаца.
- Драго ми је да песма живи и да је сви певају – признаје он, али истиче да га је током претходних двадесет и кусур година само један једини човек одушевио својим извођењем.
- Био је то Славко Бањац! Он ју је отпевао феноменално. И боље од мене! Када сам му то рекао, мислио је да се спрдам с њим, али то је истина!
Као и обично, скромнији него што би требало, али више него довољно самопоуздан, Дима је у току целог интервјуа на своју каријеру гледао са благим смешком задовољства. То је човек који никада није продао себе и свој дар, човек који је играо по свом уметничком кодексу, а не по естрадним правилима, а ипак успео да себе упише у историју домаће музике. Његов пут је пример неким младим певачима који би за три минута на телевизији продали интиму, образ, достојанство, фамилију, уместо да се овим послом баве на једини начин који је исправан и никад излизан иако можда тако звучи, наравно - из љубави. Зато је Димина сторија препуна лепоте и танких нити протканих кроз хиљаде ноћи у којима је доносио срећу и себи и другима. И као што рекосмо, зато је Горан Димитријадис мит и пре свега - богат човек.