DR MILIĆ VUKAŠINOVIĆ: Kafanska atmosfera je rađala moje pesme – zato sam ih danima zalivao alkoholom!
Nije me uopšte tangiralo što su me neki nazvali ’’HM narodnjak’’!
Rokenrol i kafanski melos su nepomirljivi neprijatelji, rekli bi uštogljeni slušaoci.
Ovu uskogrudu tezu već decenijama razara Milić Vukašinović, koji trenutno radi na trećem tomu svoje autobiografije pod nazivom “Seksualno nemoralan tip”, i snima novi album teškog roka sa bendom Vatreni poljubac, kojim će obradovati obožavaoce posle diskografske pauze koja traje od 2011. i albuma “Kad svira rokenrol”. Poslednjih godina češće je bio u centru medijske pažnje kao učesnik rijalitija “Veliki brat” i “Farma”, ali devet besmrtnih albuma Poljupca zacementirali su njegovu titulu doktora za rokenrol koju je sam sebi dodelio daleke 1978. godine snimivši istoimenu pesmu. Sirova rokačina puna zadaha ulice i znoja, seks, alkohol, ljubav, priče o životu bez kompromisa, i još, još i još seksa – stvari su koje su obeležile sve albume ove legendarne grupe.
KONOBAR OTKRIVA: Kada je Šaban Šaulić gost u kafani - zna se KO plaća! To nije njegov posao!
No, još na samom početku rada Vatrenog poljupca, kada je Milić auditorijumu predstavio svoju viziju teškog roka, u čuvenom časopisu “Džuboks” dodelili su mu etiketu “HM narodnjak”. Kasnije će se na najdirektniji mogući način upisati u “Kafansku lektiru”, kao autor velikih narodnjačkih hitova, kao što su “Voljela sam, voljela” u izvođenju Hanke Paldum, i “Sećaš li se, Sanja”, koji je svojom neponovljivom interpretacijom proslavio legendarni Toma Zdravković.
On nije umro, ubijen je: Milić Vukašinović posle mnogo godina otkrio STRAVIČNU TAJNU o kolegi
- Nije me uopšte tangiralo što su me neki nazvali ’’HM narodnjak’’, niti je to moglo da umanji moju titulu doktora za rokenrol, što sam i dan danas i biću uvek – kaže Milić razgovorajući sa novinarima portala “Srbija danas” o svojim radovima i njihovoj sprezi sa kafanom i pićem, i prisećajući se kako su nastajale pesme koje opstaju već decenijama.
Prema njegovim rečima, narodne melodijske i tekstualne linije na prvim alubimima Vatrenog poljupca koristio je da bi teški zvuk koji najviše voli da svira bio prijemčiviji široj publici. A na mišljenja rokera koji preziru narodnjake, ili obrnute slučajeve nikada se nije obazirao.
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
– Pre svega, ja sam kao zakleti roker svojim narodnim pesmama napravio revoluciju u našoj narodnoj muzici i podigao je na takav nivo da se više niko nije stideo da kaže da sluša narodnu muziku, za šta je zaslužna i Hanka Paldum koja je maestralno izvodila te moje pesme. Od kafanske muzike, što je do tad bila naša popularna narodna muzika, pretvorili smo je u koncertnu muziku i izjednačili je sa ostalim priznatim žanrovima, a o zluradim komentarima onih koji preziru narodnu muziku, mogu samo da kažem da oni svojom skučenošću u glavi ne mogu da dožive bilo koju muziku, kao što komentarisati nečiji talenat i njegov domet, može samo neko približnog talenta i dometa – objašnjava Milić.
Kada je reč o pesmi “Sećaš li se, Sanja”, naš sagovornik napominje da je ona najpre bila naslovna pesma albuma koji je radio za sarajevskog pevača Semira Cerića Koketa, koji se zadovoljio lokalnom popularnošću i nije želeo da se album promoviše na jugoslovenskom nivou.
- Toma Zdravković je u međuvrenu čuo pesmu ’’Sanja’’ i totalno je otkačio za njom i ja sam mu naravno dao dozvolu da je snimi i stavi na svoj album, što je bilo sasvim normalno s obzirom na to da smo gajili vrlo prijateljski odnos, i to ne samo kada smo se opijali i ludovali uz alkohol...
Na neki način, svojim radovima Vukašinović je najavio pojavu legendarnog Nervoznog poštara, benda koji je svojim hevi sevdahom osvojio bivšu Jugu u drugoj polovini osamdesetih, te nismo mogli a da ga ne pitamo kako je doživeo njihovu pojavu na sceni.
– Grupu Nervozni poštar sam podržao čim su se pojavili i jako mi se sviđao njhov teški zvuk sa pravim narodnim pevačem, kao i duhovita tekstualna rešenja u njihovim pesmama, i žao mi je što se nije potrefilo da negde zajedno nastupimo uživo.
Iako su narodnjački stihovi obično natopljeni alkoholnim supstancama – što je često slučaj i sa Milićevim rokerskim ostvarenjima – on nam otkriva da nikada nije stvarao u pijanom stanju.
– Mada sam mnogo pio u životu i lečio se od periodičnog alkoholizma, nijednu pesmu u životu nisam napisao niti komponovao pijan iliti pod dejstvom alkohola ili droge. Sve pesme su izašle iz mene u normalnom stanju, bez dopinga, ali sam mnogo voleo da zalivam pesme koje su tako nastale i to zalivanje je znalo da potraje danima i noćima... U mom autorskom opusu ima i dosta ljubavnih balada koje su vrlo popularne i kod publike koja ne sluša teški rok, a sve sam ih komponovao i pisao sa imaginarnim bolom rastanka, zamišljajući kako je to kada se jedna prava ljubav prekine, s obzirom da sam tada imao pravu ljubav koja se nije prekidala, a i kad se prekinula, desila mi se ova sadašnja sa Suzanom, veća od života.
Svojevremeno je otkrio da je sa Hankom Paldum zaradio milione, i da je sav taj novac spucao u kafanama. Ali kafana za njega nikada nije bila obično mesto za cugu i provod, o čemu svedoče i stihovi: “Šank je profesorska katedra, tu se doktorira razvrat i blud! Od malih nogu sam za njega vezan, bolje bit’ mrtav pijan neg’ mrtav trezan!” Kao i sledeće reči:
Sa Direktorima sam se dobro zapio
Među najveće poklonike Milićevog rada spadaju članovi legendarnog beogradskog pank benda Direktori, koji su ostvarili san da jednu pesmu snime kao duet sa doktorom za rokenrol.
– Za Direktore sam čuo u Sarajevu i to pred sam kraj rata, kada mi je neko dojavio da pank grupa iz Beograda želi da snimi moju pesmu ’’Doktor za rokenrol’’ i da traže dozvolu da to urade, koju sam im, naravno, dao, i kasnije kad sam se preselio u Beograd, upoznao sam ih i dobro se zapio sa njima u studiju u kojem su snimali svoj novi album na kojem sam u jednoj pesmi učestvovao i ja.
- Kao prvo, velike pare zarađene od mojih narodnih pesama morao sam da spiskam jer ih nisam ja ni pravio. S obzirom na to da su se dogodile u mojoj glavi potpuno nesvesno, onda mora, kako ja to figurativno kažem, da ih je Bog napravio, a Bog ne voli kada zavoliš pare zarađene božijim darom i kreneš da se kurčiš i da ih obrćeš i postaneš biznismen, a kafana je bila najlogičnije mesto da se te silne pare potroše, pogotovo što je ljubav prema kafani i toj kafanskoj atmosferi i dovela do toga da mi se u glavi jave pesme vezane baš za taj ambijent i tu atmosferu, toliko bitnu da ako se nešto nije prepričalo i izanaliziralo u kafani, kao da se nije ni desilo.
Kao muzičar koji je obišao celu bivšu Jugoslaviju, Vukašinović ima autoritet da oceni da nema velike razlike između kafanskih ljudi u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj...
– Obično su to vrlo normalni ljudi koji nisu zadojeni bilo kakvom mržnjom prema bilo kome, a jesu zadojeni jedino ljubavlju prema kafani i druženju u kafanskoj atmosferi!
A iako je rođen još pre 68 proleća, junak našeg današnjeg intervjua dokazuje i u ovom dobu da ga pomenuta zadojenost nadimljenim stolnjacima i gorkim kafanskim sudbinama drži opijenim, iako više ne pije, pa svoju misiju međusobnog razumevanja i čak ujedinjenja rokenrola sa folk kulturom sprovodi punom snagom. Božiji dar dat doktoru Miliću Vukašinoviću dat je pravom čoveku.