ДР МИЛИЋ ВУКАШИНОВИЋ: Кафанска атмосфера је рађала моје песме – зато сам их данима заливао алкохолом!
Није ме уопште тангирало што су ме неки назвали ’’ХМ народњак’’!
Рокенрол и кафански мелос су непомирљиви непријатељи, рекли би уштогљени слушаоци.
Ову ускогруду тезу већ деценијама разара Милић Вукашиновић, који тренутно ради на трећем тому своје аутобиографије под називом “Сексуално неморалан тип”, и снима нови албум тешког рока са бендом Ватрени пољубац, којим ће обрадовати обожаваоце после дискографске паузе која траје од 2011. и албума “Кад свира рокенрол”. Последњих година чешће је био у центру медијске пажње као учесник ријалитија “Велики брат” и “Фарма”, али девет бесмртних албума Пољупца зацементирали су његову титулу доктора за рокенрол коју је сам себи доделио далеке 1978. године снимивши истоимену песму. Сирова рокачина пуна задаха улице и зноја, секс, алкохол, љубав, приче о животу без компромиса, и још, још и још секса – ствари су које су обележиле све албуме ове легендарне групе.
КОНОБАР ОТКРИВА: Када је Шабан Шаулић гост у кафани - зна се КО плаћа! То није његов посао!
Но, још на самом почетку рада Ватреног пољупца, када је Милић аудиторијуму представио своју визију тешког рока, у чувеном часопису “Џубокс” доделили су му етикету “ХМ народњак”. Касније ће се на најдиректнији могући начин уписати у “Кафанску лектиру”, као аутор великих народњачких хитова, као што су “Вољела сам, вољела” у извођењу Ханке Палдум, и “Сећаш ли се, Сања”, који је својом непоновљивом интерпретацијом прославио легендарни Тома Здравковић.
Он није умро, убијен је: Милић Вукашиновић после много година открио СТРАВИЧНУ ТАЈНУ о колеги
- Није ме уопште тангирало што су ме неки назвали ’’ХМ народњак’’, нити је то могло да умањи моју титулу доктора за рокенрол, што сам и дан данас и бићу увек – каже Милић разговорајући са новинарима портала “Србија данас” о својим радовима и њиховој спрези са кафаном и пићем, и присећајући се како су настајале песме које опстају већ деценијама.
Према његовим речима, народне мелодијске и текстуалне линије на првим алубимима Ватреног пољупца користио је да би тешки звук који највише воли да свира био пријемчивији широј публици. А на мишљења рокера који презиру народњаке, или обрнуте случајеве никада се није обазирао.
Кафанска лектира
У кафани се ужива у доброј капљици, али и у чашици разговора. А речи нас често воде до великана који остају великани и после гашења последњег светла у локалу. Да ли песмом, или неким другим подвигом, уписали су се у „Кафанску лектиру“, и њихово име увек се потеже када се за столом претресу све дневне теме и првих седам пива, кад се остане без цигарета, и почне да се жали за прохујалим временима. Добро дошли у рубрику која је посвећена њима!
– Пре свега, ја сам као заклети рокер својим народним песмама направио револуцију у нашој народној музици и подигао је на такав ниво да се више нико није стидео да каже да слуша народну музику, за шта је заслужна и Ханка Палдум која је маестрално изводила те моје песме. Од кафанске музике, што је до тад била наша популарна народна музика, претворили смо је у концертну музику и изједначили је са осталим признатим жанровима, а о злурадим коментарима оних који презиру народну музику, могу само да кажем да они својом скученошћу у глави не могу да доживе било коју музику, као што коментарисати нечији таленат и његов домет, може само неко приближног талента и домета – објашњава Милић.
Када је реч о песми “Сећаш ли се, Сања”, наш саговорник напомиње да је она најпре била насловна песма албума који је радио за сарајевског певача Семира Церића Кокета, који се задовољио локалном популарношћу и није желео да се албум промовише на југословенском нивоу.
- Тома Здравковић је у међуврену чуо песму ’’Сања’’ и тотално је откачио за њом и ја сам му наравно дао дозволу да је сними и стави на свој албум, што је било сасвим нормално с обзиром на то да смо гајили врло пријатељски однос, и то не само када смо се опијали и лудовали уз алкохол...
На неки начин, својим радовима Вукашиновић је најавио појаву легендарног Нервозног поштара, бенда који је својим хеви севдахом освојио бившу Југу у другој половини осамдесетих, те нисмо могли а да га не питамо како је доживео њихову појаву на сцени.
– Групу Нервозни поштар сам подржао чим су се појавили и јако ми се свиђао њхов тешки звук са правим народним певачем, као и духовита текстуална решења у њиховим песмама, и жао ми је што се није потрефило да негде заједно наступимо уживо.
Иако су народњачки стихови обично натопљени алкохолним супстанцама – што је често случај и са Милићевим рокерским остварењима – он нам открива да никада није стварао у пијаном стању.
– Мада сам много пио у животу и лечио се од периодичног алкохолизма, ниједну песму у животу нисам написао нити компоновао пијан илити под дејством алкохола или дроге. Све песме су изашле из мене у нормалном стању, без допинга, али сам много волео да заливам песме које су тако настале и то заливање је знало да потраје данима и ноћима... У мом ауторском опусу има и доста љубавних балада које су врло популарне и код публике која не слуша тешки рок, а све сам их компоновао и писао са имагинарним болом растанка, замишљајући како је то када се једна права љубав прекине, с обзиром да сам тада имао праву љубав која се није прекидала, а и кад се прекинула, десила ми се ова садашња са Сузаном, већа од живота.
Својевремено је открио да је са Ханком Палдум зарадио милионе, и да је сав тај новац спуцао у кафанама. Али кафана за њега никада није била обично место за цугу и провод, о чему сведоче и стихови: “Шанк је професорска катедра, ту се докторира разврат и блуд! Од малих ногу сам за њега везан, боље бит’ мртав пијан нег’ мртав трезан!” Као и следеће речи:
Са Директорима сам се добро запио
Међу највеће поклонике Милићевог рада спадају чланови легендарног београдског панк бенда Директори, који су остварили сан да једну песму сниме као дует са доктором за рокенрол.
– За Директоре сам чуо у Сарајеву и то пред сам крај рата, када ми је неко дојавио да панк група из Београда жели да сними моју песму ’’Доктор за рокенрол’’ и да траже дозволу да то ураде, коју сам им, наравно, дао, и касније кад сам се преселио у Београд, упознао сам их и добро се запио са њима у студију у којем су снимали свој нови албум на којем сам у једној песми учествовао и ја.
- Као прво, велике паре зарађене од мојих народних песама морао сам да спискам јер их нисам ја ни правио. С обзиром на то да су се догодиле у мојој глави потпуно несвесно, онда мора, како ја то фигуративно кажем, да их је Бог направио, а Бог не воли када заволиш паре зарађене божијим даром и кренеш да се курчиш и да их обрћеш и постанеш бизнисмен, а кафана је била најлогичније место да се те силне паре потроше, поготово што је љубав према кафани и тој кафанској атмосфери и довела до тога да ми се у глави јаве песме везане баш за тај амбијент и ту атмосферу, толико битну да ако се нешто није препричало и изанализирало у кафани, као да се није ни десило.
Као музичар који је обишао целу бившу Југославију, Вукашиновић има ауторитет да оцени да нема велике разлике између кафанских људи у Србији, Босни, Хрватској...
– Обично су то врло нормални људи који нису задојени било каквом мржњом према било коме, а јесу задојени једино љубављу према кафани и дружењу у кафанској атмосфери!
А иако је рођен још пре 68 пролећа, јунак нашег данашњег интервјуа доказује и у овом добу да га поменута задојеност надимљеним столњацима и горким кафанским судбинама држи опијеним, иако више не пије, па своју мисију међусобног разумевања и чак уједињења рокенрола са фолк културом спроводи пуном снагом. Божији дар дат доктору Милићу Вукашиновићу дат је правом човеку.