"Смештен је у дом" Маја Оџаклијевска искрено о унуку који има аутизам "Тај свет не подноси промене"

Певачица Маја Оџаклијевска је жена која не оставља никог равнодушним ни својом појавом, а ни својим гласом. Хитови попут "Даљине", "Све ти опраштам" и "Ти си тај што лудује" и данас се радо слушају, а Мајина каријера обликовала је генерације, показујући снагу, храброст и искреност једне жене коју живот често није мазио. 

Маја данас разговара не само о музици, већ и о животу који ју је обликовао - о сопственој каријери и послу којим се бавила, породичним вредностима, љубави, губицима и лекцијама које нас уче како да будемо бољи људи.

- Жао ми је што свих ових година нисам имала прилику да снимим нове песме. Прво, то је требало самостално финансирати, а ја, наравно, нисам имала могућности за то. Друго, у последњих, условно речено, десетак година посветила сам се Луки. Па је онда његова мајка, односно моја кћека преузела ту бригу јер сам ја већ онемоћала, остарила сам. Она се дуго борила и бори се и даље. Ево, ускоро ћемо видети Луку, биће код нас у гостима.

Иако су многи тежили и теже животу у главном граду, Маја је направила другачији избор. Из центра Београда преселила се у Велику Плану, тачније Старо село.

- Отишла сам да бих нашла апсолутни мир. Не волим ове апаратиће и врло често игноришем звоњаву и поруке. Укључим их када ја то желим. Остатак простора дајем својој души. Природа ми је неопходна. Моја душа вапи за миром, зеленилом, тишином, птичицама. То ми је потребно. Онда лепо укључим “онај авиончић” на телефону. То ми је једини начин да прекинем сваку комуникацију и ја сам мирна. Искрено, ништа не могу да научим на овом телефону, нити ме занима - кроз смех прича Маја.

Говорећи о томе, дотакла се и тренутка када је јавно проговорила о аутизму унука Луке.

- Када сам први пут о томе говорила, људи су ме заустављали на улици и говорили: “Хвала вам што причате о томе”. Сви они који имају децу са оштећењима говорили су ми:”Хвала”. Искрено тада нисам била свесна колико је то важно. Ја нисам могла да схватим да пре мене нико о томе није говорио. Иначе не гледам телевизију, радије читам добру књигу. А кад гледам телевизију, укључим Fox Цриме, да видим ко је кога убио и зашто, волим анализу.

- Није само дете оштећено, цела породица је оштећена. Замислите када ми млађа ћерка каже:”Мама, молим те, немој да стављаш Константина Луки у крило”. А ја кажем:”Не брини. Лука обожава Константина“. Када је видела колико га Лука мази, колико је нежан и топао са бебом, рекла је: “Јао, мама, како је ово лепо”. Аутистична деца живе у свом свету. Тај свет не подноси промене и не подноси негирање. “Немој то” - то не подносе. Не подносе агресију, вику и цику. Имају изузетно сензибилан слух. Њима треба тихо причати и са осмехом.

Порука коју жели да остави свима је јасна.

- Не треба прилазити детету са мишљењем да њему нешто фали. Ако имате довољно љубави у себи, ви сте у добитној комбинацији. Људе треба учити како да се понашају према аутистичној деци. Ако имате љубав, имате модел. Све остало се само намеће.

На питање како је Лука данас, Маја говори мирно, али са бригом.

- Он је пре пар дана напунио шеснаест година. Већ је велики дечко. Смештен је у дому код Петровца на Млави, у Стамници, где га чува једна сјајна, али, нажалост, малобројна екипа. Не разумем зашто им се не помогне да запосле више радника. Вероватно немају довољно прихода да би те људе платили, али много би значило. Тамо има много деце. Мислим да је укупно око триста људи ометених у развоју, на овај или онај начин. Одговорност не сме да падне на мали број запослених. Треба обезбедити бригу за све те људе, здравствену, исхрану, хигијену. Не можете се ослонити на тако мали број људи када имате велики број деце. Да не говорим о прању, о одржавању чистоће, о сталној здравственој бризи. На неки начин апелујем да они који су у могућности помогну том дому, пре свега мислим на оне који одлучују. Потребно је обезбедити још неколико плата, како би се помогло том малом броју људи који чине све да та деца буду здрава и збринута.

На питање да ли је икада помислила зашто је баш Луку то задесило, Маја не бежи од тешких мисли.

- Наравно да сам помислила. То је, на неки начин, последица поштовања ауторитета. И с правом ми је ћерка рекла:“Мајко, ти толико поштујеш ауторитет.” Моја кћерка је диван борац и то морам да нагласим. У тренутку када смо констатовали Лукин аутизам, он је имао свега две и по године. Дијагноза је, међутим, могла званично да се потврди тек са пет година. Не знам зашто је морало да се чека, када је већ тада могло да се крене са логопедијом и другим видовима помоћи.

Наглашава да се промене нису десиле постепено.

- Луки се то није десило напрасно у смислу да је одувек био такав. Уназад четири колена, а ја сам познавала и своју прабабу, нико у нашој породици није био аутистичан. Имамо срчане болести, ако ћемо о генетици, али немамо аутизам, немамо те врсте оштећења. Генетика је код нас чиста, каже Маја.

Уз Луку и Константина, ту је и Милутин који је напунио две године.

- Мој унук полако, ту и тамо, нешто већ прича. Скоро је мами, а мојој кћерки, нешто испало, а он је одмах рекао:”Јао!” Тако да већ почиње драматуршки да учествује, прави свакакве комбинације. Лепо је гледати како деца расту. Ја сам толико захвална мојим ћеркама што су родиле децу. Кажем да је Бог дао још деце, да ја будем окружена тим дивним, честитим, чистим, младим душицама. Оне очи када вас погледају, када вам нешто поставе као питање... Пола Милутина не разумем, али ми кћерка преводи, јер се она већ сродила с тим. То су најлепши моменти у животу.

blic.rs