"Smešten je u dom" Maja Odžaklijevska iskreno o unuku koji ima autizam "Taj svet ne podnosi promene"

Pevačica Maja Odžaklijevska je žena koja ne ostavlja nikog ravnodušnim ni svojom pojavom, a ni svojim glasom. Hitovi poput "Daljine", "Sve ti opraštam" i "Ti si taj što luduje" i danas se rado slušaju, a Majina karijera oblikovala je generacije, pokazujući snagu, hrabrost i iskrenost jedne žene koju život često nije mazio. 

Maja danas razgovara ne samo o muzici, već i o životu koji ju je oblikovao - o sopstvenoj karijeri i poslu kojim se bavila, porodičnim vrednostima, ljubavi, gubicima i lekcijama koje nas uče kako da budemo bolji ljudi.

- Žao mi je što svih ovih godina nisam imala priliku da snimim nove pesme. Prvo, to je trebalo samostalno finansirati, a ja, naravno, nisam imala mogućnosti za to. Drugo, u poslednjih, uslovno rečeno, desetak godina posvetila sam se Luki. Pa je onda njegova majka, odnosno moja kćeka preuzela tu brigu jer sam ja već onemoćala, ostarila sam. Ona se dugo borila i bori se i dalje. Evo, uskoro ćemo videti Luku, biće kod nas u gostima.

Iako su mnogi težili i teže životu u glavnom gradu, Maja je napravila drugačiji izbor. Iz centra Beograda preselila se u Veliku Planu, tačnije Staro selo.

- Otišla sam da bih našla apsolutni mir. Ne volim ove aparatiće i vrlo često ignorišem zvonjavu i poruke. Uključim ih kada ja to želim. Ostatak prostora dajem svojoj duši. Priroda mi je neophodna. Moja duša vapi za mirom, zelenilom, tišinom, ptičicama. To mi je potrebno. Onda lepo uključim “onaj aviončić” na telefonu. To mi je jedini način da prekinem svaku komunikaciju i ja sam mirna. Iskreno, ništa ne mogu da naučim na ovom telefonu, niti me zanima - kroz smeh priča Maja.

Govoreći o tome, dotakla se i trenutka kada je javno progovorila o autizmu unuka Luke.

- Kada sam prvi put o tome govorila, ljudi su me zaustavljali na ulici i govorili: “Hvala vam što pričate o tome”. Svi oni koji imaju decu sa oštećenjima govorili su mi:”Hvala”. Iskreno tada nisam bila svesna koliko je to važno. Ja nisam mogla da shvatim da pre mene niko o tome nije govorio. Inače ne gledam televiziju, radije čitam dobru knjigu. A kad gledam televiziju, uključim Fox Crime, da vidim ko je koga ubio i zašto, volim analizu.

- Nije samo dete oštećeno, cela porodica je oštećena. Zamislite kada mi mlađa ćerka kaže:”Mama, molim te, nemoj da stavljaš Konstantina Luki u krilo”. A ja kažem:”Ne brini. Luka obožava Konstantina“. Kada je videla koliko ga Luka mazi, koliko je nežan i topao sa bebom, rekla je: “Jao, mama, kako je ovo lepo”. Autistična deca žive u svom svetu. Taj svet ne podnosi promene i ne podnosi negiranje. “Nemoj to” - to ne podnose. Ne podnose agresiju, viku i ciku. Imaju izuzetno senzibilan sluh. Njima treba tiho pričati i sa osmehom.

Poruka koju želi da ostavi svima je jasna.

- Ne treba prilaziti detetu sa mišljenjem da njemu nešto fali. Ako imate dovoljno ljubavi u sebi, vi ste u dobitnoj kombinaciji. Ljude treba učiti kako da se ponašaju prema autističnoj deci. Ako imate ljubav, imate model. Sve ostalo se samo nameće.

Na pitanje kako je Luka danas, Maja govori mirno, ali sa brigom.

- On je pre par dana napunio šesnaest godina. Već je veliki dečko. Smešten je u domu kod Petrovca na Mlavi, u Stamnici, gde ga čuva jedna sjajna, ali, nažalost, malobrojna ekipa. Ne razumem zašto im se ne pomogne da zaposle više radnika. Verovatno nemaju dovoljno prihoda da bi te ljude platili, ali mnogo bi značilo. Tamo ima mnogo dece. Mislim da je ukupno oko trista ljudi ometenih u razvoju, na ovaj ili onaj način. Odgovornost ne sme da padne na mali broj zaposlenih. Treba obezbediti brigu za sve te ljude, zdravstvenu, ishranu, higijenu. Ne možete se osloniti na tako mali broj ljudi kada imate veliki broj dece. Da ne govorim o pranju, o održavanju čistoće, o stalnoj zdravstvenoj brizi. Na neki način apelujem da oni koji su u mogućnosti pomognu tom domu, pre svega mislim na one koji odlučuju. Potrebno je obezbediti još nekoliko plata, kako bi se pomoglo tom malom broju ljudi koji čine sve da ta deca budu zdrava i zbrinuta.

Na pitanje da li je ikada pomislila zašto je baš Luku to zadesilo, Maja ne beži od teških misli.

- Naravno da sam pomislila. To je, na neki način, posledica poštovanja autoriteta. I s pravom mi je ćerka rekla:“Majko, ti toliko poštuješ autoritet.” Moja kćerka je divan borac i to moram da naglasim. U trenutku kada smo konstatovali Lukin autizam, on je imao svega dve i po godine. Dijagnoza je, međutim, mogla zvanično da se potvrdi tek sa pet godina. Ne znam zašto je moralo da se čeka, kada je već tada moglo da se krene sa logopedijom i drugim vidovima pomoći.

Naglašava da se promene nisu desile postepeno.

- Luki se to nije desilo naprasno u smislu da je oduvek bio takav. Unazad četiri kolena, a ja sam poznavala i svoju prababu, niko u našoj porodici nije bio autističan. Imamo srčane bolesti, ako ćemo o genetici, ali nemamo autizam, nemamo te vrste oštećenja. Genetika je kod nas čista, kaže Maja.

Uz Luku i Konstantina, tu je i Milutin koji je napunio dve godine.

- Moj unuk polako, tu i tamo, nešto već priča. Skoro je mami, a mojoj kćerki, nešto ispalo, a on je odmah rekao:”Jao!” Tako da već počinje dramaturški da učestvuje, pravi svakakve kombinacije. Lepo je gledati kako deca rastu. Ja sam toliko zahvalna mojim ćerkama što su rodile decu. Kažem da je Bog dao još dece, da ja budem okružena tim divnim, čestitim, čistim, mladim dušicama. One oči kada vas pogledaju, kada vam nešto postave kao pitanje... Pola Milutina ne razumem, ali mi kćerka prevodi, jer se ona već srodila s tim. To su najlepši momenti u životu.

blic.rs