Срећни Људи из угла Александра Дунића: Како је настао и дан данас на улици остао препознат као доктор Попац

Тридесет и три године након што је први пут стао пред камеру у “Срећним људима”, Александар Дунић говори без носталгије, али са јасном свешћу о времену које је прошло. У интервјуу за “Блиц” се враћа у дане почетака, говори о Синиши Павићу, Бати Паскаљевићу, Милану Гутовићу, о глуми, промашајима и ретким тренуцима истинске уметности. Без улепшавања, али и без горчине, Дунић открива зашто се никада не би вратио у младост и зашто би, ипак, све поново радио.

На почетку разговора се осврће на сценаристу Павића коме је вечно захвалан јер ми је пружио прилику да започне каријеру у “Срећним људима”.

- У то време није било хиперпродукције серија као данас. Снимала се једна по једна, гледалиште је имало три, четири, пет канала и фокус је био потпуно усмерен на једну причу. Ако сте били присутни у пет-шест епизода у континуитету, било је готово немогуће да вас неко у Србији не примети. У том смислу ми је Павић страшно помогао. Постао сам препознатљив у најширем аудиторијуму. А све се то десило док сам завршавао четврту годину глумачке Академије. Серија је почела да се снима у фебруару 1993, а ја сам дипломирао у јуну - присећа се Дунић.

Лик доктора Горана Попца донео му је огромну популарност. И данас се о њему говори као о једном од најомиљенијих ТВ ликова тог времена, иако није био без мана, јер је преварио своју жену.

- Све зависи из ког угла се гледа. Публика воли нова лица, посебно у великим серијама у којима су стално долазили нови глумци. То је био и начин да се промовишу млади људи, поред великих бардова који су већ били познати. Као је прво, био сам нов и људи су се питали ко је тај човек. А друго, сам лик је носио тему младе, надолазеће снаге. Попац је био изузетно амбициозан, много амбициознији него што сам ја приватно, па га нисам увек до краја разумео. Са 26–27 година већ се борио за доцентуру, јурио ка врху. Амбиција сама по себи није лоша, али када се пренесе на породицу и брак, онда настају проблеми. Ипак, мислим да је имао оправдања, имао је несамосталну жену, препустила се мајци, а ташта им је била трећи члан брака. То је нешто што људи себи не би смели да дозволе - мешање родитеља.

Говорећи о партнеркама у серији, присећа се да му је једино Бојана Ковачевић била позната пре снимања.

- Бојану сам знао из детињства, заједно смо живели на Јулијином брду. Више су се дружиле моја сестра и њена сестра, али смо се сви знали јер су нам зграде биле једна поред друге. Југославу Драшковић сам знао са Академије, била је на Шербеџиној класи и две године смо се преклапали. Једино Дубравку Мијатовић нисам познавао. Све су одличне глумице и остале су ми у лепом сећању. Рад на телевизији је тада био веома брз, диктирала га је продукција. Сви смо се сналазили како смо знали и умели. Ипак, ни приближно се није радило брзином којом се данас ради. Морам да признам да ми та брзина није до краја пријала. На Академији сам учио да је све процес, поступан рад. Овде се упали се камера и трка почиње - каже уметник.

Популарност је врло брзо прешла границе екрана

- Ословљавали су ме на улици са “докторе”, па чак ме и данас понекад зову тако. Ево, скоро сам пролазио поред неког градилишта, а радници вичу одозго: “О, доктор Попац!” Зависи шта се коме допало. Неко се веже за једну серију, неко за другу.

Ипак, признаје да је тај лик остао његова лична карта.

- Јесте, Попац је моја лична карта, али и касније Чирко из “Беле лађе“.

Сарађивао је са Синишом Павићем у бројним пројектима као што су: “Породично благо”, “Стижу долари”, “Оно наше што некад бејаше”, “Јунаци нашег доба”. Када говори о улогама које су му биле најближе, не двоуми се.

- Убедљиво највише сам волео да играм Ћирка. Због Милана Гутовића, због међуљудских односа, смеха и прелепе атмосфере на снимању. Народ је то волео и и данас воли те сцене. Ту сам се осећао најрелаксираније. Волео сам и полицајца Живорада у “Јунацима нашег доба”, као и Кокана Продановића у “Породичном благу”. То ми је било занимљиво јер ми није било блиско – тај шармантни преварант и вечити студент је категорија која је некада била веома распрострањена. Човек у тридесетим, на другој или трећој години факултета, живи на рачун родитеља, не пропушта ниједну журку, закачи се за понеку даму... Био је склон хоштаплерају и то ми је као глумцу било изазовно.

О Синиши Павићу увек говори са дубоким поштовањем.

- Не треба ја да га хвалим, нити сам способан да га хвалим у мери у којој је заслужио. Писао је дивне улоге и много је знао о животу. Био је дуго судија, видео је разне људе и они су му били извор ликова. Павић био прави хроничар друштва. Од “Дипломаца”, преко “Позоришта у кући” (он је написао 22 или 24 епизоде, кад су Лола Ђукић и Новак Новак престали да пишу), “Бољег живота”, филмова “Тесна кожа” види се како се друштво мењало и како су се људи мењали заједно с њим. Не знам шта је старије, кока или јаје, али јасно је да друштво и појединци играју пинг-понг једни с другима. Не би друштво изгледало овако да нисмо ми овакви.“ Играм једну приватну представу “Патријарх Павле”. Ја сам новинар који разговара са Патријархом. Кад га новинар пита: “Ваша светости, када ће нам бити боље?” Патријарх одговара: “Биће нам боље кад ми будемо бољи“.

Александар посебно емотивно говори о Милану Гутовићу

- Лане је био врло осетљива природа, велики емотивац. Бранио се смехом који му је био лек и уточиште. Бежао је у то уточиште и све је вукао ка томе. Са њим је увек било изненађења и неочекиваних реакција, али све је то доприносило прелепој атмосфери. У драмском стваралаштву мора да постоји опуштена атмосфера, добри међуљудски односи и право на грешку. У “Белој лађи” је све то било легализовано – ако погреши тонац, камерман или глумац, нема љутиш. Циљ нам је да направимо нешто чега се нећемо стидети ни за педесет, сто или двеста година.

Сећање на Бату Паскаљевића увек му се враћа са посебном сетом.

- Радио сам са њим у “Срећним људима”, био ми је директни партнер. Остала ми је у глави једна реченица коју сам дуго приписивао њему: “Нема тог остарелог маршала нити генерала који не би све на свету дао да буде само млад поручник.” Али то заправо није његова изрека. То је рекла нека мудра глава, мудрија него што су глумачке главе. Можда је он само цитирао, а можда сам и ја то негде успут помешао. Али суштина је тачна. Иначе, Бата је волео живот. Заиста је волео живот. Некада сам га посматрао и размишљао – између нас је скоро педесет година разлике, а ја хватам себе како он више воли живот него ја. Радовао се искрено новим улогама, новим пословима, сваком позиву. Има људи који своје љубави не потроше. Такав је био и покојни Власта Велисављевић. Искрено ми је жао што није дочекао стоти рођендан на сцени. Умро је са 95, али је по свему био способан.

На костатацију да је Власта прижељкивао тих сто година, Дунић додаје:

- Не знам да ли је он то изговарао, али ја јесам, гледајући га. Постоје људи који ту радост игре и стварања сачувају и у позним годинама. Не потроше се. Увек сам се дивио таквима.

Када данас гледа “Срећне људе”, не осећа жал за младошћу.

- Ја сам живео пуним плућима – бурно, интензивно. Младост има своје врлине, али носи и своје проблеме. Не може се то мењати селективно, узети оно што ти одговара, а оно друго гурнути под тепих. Ја сам то раздобље заиста живео, архивирао и немам потребу да се тамо враћам.

Већ тридесет две године стални је члан Позоришта на Теразијама, па се често поставља питање да ли су му “даске које живот значе” постале уточиште.

- Ја сам се окретао као сунцокрет према сунцу - онамо где је било посла. Искрено, жао ми је што ме је филм некако заобилазио. Да сам добио више улога пред камерама, вероватно би ме то вукло. Али овде сам био у радном односу, добијао улоге, играо представе. Нешто боље, нешто горе. Има ствари иза којих можемо да стојимо с поносом, а има и много оних које бисмо најрадије заборавили. То је нормално у стваралаштву. Кад би сваки покушај био уметничко дело, свет би био препун ремек-дела, а њих је у ствари веома мало. Све се своди на мноштво покушаја и ретке успехе - каже он.

Ипак, један успех издваја с поносом:

- До краја сезоне требало би да имамо 400. извођење представе “Цигани лете у небо”. У нашим условима то је огроман успех. Представа практично не може да изађе из Београда. За 22 године играли смо тек понегде – Нови Сад, Будва, Бања Лука, Охрид и Смедерево”

Са поносом говори о сину Душану.

- Завршио је ДИФ, али га тај посао не занима превише. Више су му интересантне некретнине, па се окренуо томе. У том послу је добар. Труди се, бори се. Њега покреће љубав и емоција. Када му је до нечега стало, даје се до краја. А кад га нешто не занима, прилично је индиферентан. Глума га никада није посебно привлачила. Показивао је интересовање за музику, али не за глуму. Једном је, као средњошколац, хтео да упише неку школу глуме, али мени се тај “педагог” уопште није допао. Направио је од тога посао и империју. Узимао паре са свих страна, а најмање му је било стало до деце. Она тамо нису могла много да науче. А ни Душан није показивао прави интерес - присећа се Александар.

Свој родитељски став објашњава без дилеме.

- Никада га нисам гурао нити форсирао. Нека сам бира свој пут, као што сам ја бирао свој. То је најпоштеније. Не волим да се неко касније крије иза родитеља и каже: “Ти си ме гурнуо у то.” Мене нико није гурао, па нисам ни ја њега. Тог старинског мешања родитеља у судбину деце сам се строго клонио.

На питање да ли би, када би данас био на почетку каријере, поново изабрао исти пут, без оклевања каже:

- Да, све бих поново. Академију свакако. Мада, морам да признам, алтернатива ми је била медицина. Тај свет сам заволео још у детињству јер је мој рођени ујак био лекар. Бити добар лекар, спашавати људе, то је нешто чудесно, нешто изузетно. Ипак, Академија ми је обликовала живот и много ми је дала. После ње сам био потпуно други човек, са другачијим погледом на свет. Никада не бих био овако пријемчив за друге да нисам прошао кроз Академију. Пре тога сам имао другачију природу. Тамо су ме, сликовито речено, мало избрусили, ишмирглали те оштрине и грубости које човеку нису потребне када живи међу људима. Био бих поново глумац, снимао бих све и радио све што сам радио, једино волео бих да нисам играо у неким представама. Дешавало ми се да већ на првој читајућој проби помислим: “Шта ће нам све ово?”

На питање на које конкретне представе мисли које не би поновио, одмах одмахује главом.

- Не, никако. Наши порази су само наши. Не треба о њима говорити. Стваралаштво је ретка појава. Доживети максимум на сцени, велике тренутке, то се дешава свега неколико пута у животу. То је и школско знање са Академије. Чак су и највећи глумци имали по две улоге које се могу назвати идеалним. Од стотину премијера, можда су две оне за које можеш да кажеш да си се приближио идеалу. Има улога где си био близу, на трагу, али има и много оних које си промашио.

Занимало нас је да ли је, играјући годинама лекара и професора у “Срећним људима”, нешто конкретно научио.

- Не, нисам, али обожавам тај свет. Да није медицине, пола људи који данас хода планетом не би било живо.

На опаску о изговарању латинских термина, уз осмех признаје:

- Имали смо и критике, говорили су нам медицинари да смо изговарали неке глупости, да термини нису тачни. Не верујем да је Синиша Павић грешио, али тада је секретарица куцала текст, брзо, па се нешто погрешно откуца, ми то погрешно изговоримо, а на снимању нема ко да исправља. Али љубав према медицини је остала.

Занимало нас је да ли је бар научио да пружи прву помоћ.

- Радије бих вежбао тачко дисање - каже кроз шалу, па озбиљно додаје:

- Медицина је члановима моје породице продужила живот. Мајци је са 33 године извађен камен из бубрега од пет центиметара, касније су јој оперисане каротиде. Данас има 89 година. Отац већ 45 година пије лекове за притисак. Сви би они одавно били мртви да нема медицине. Зато сам ја медицини бескрајно захвалан и клањам јој се до земље - закључује глумац.