Овај предео код Крушевца зову МУЧИ-БАБА! Мештани кажу да се НОЋУ дешавају ствари које ЛЕДЕ КРВ У ЖИЛАМА

На путу који спаја Параћин и Ражањ налази се деоница пута коју тамошњи мештани зову "Мучи-баба". Овај пут налази се паралелно са ауто-путем Београд-Ниш, тако да свако ко је макар и једном ишао у том смеру видео је "Мучи-бабу" а да није ни знао да пролази поред ње. Овај назив није званичан, али је устаљен међу локалним становништвом. Познато је да на југу Србија постоји место које носи исти назив, али званичан. Но, нас је занимало ово место, то јест пут.

Ова деоница је некадашњи, стари ауто-пут, а нашим проласком тамо приметили смо необично много крајпуташа на релативно краткој траси. Интересовало нас је о чему је реч.

- Ту је много људи страдало. Посебно када је то био ауто-пут. Највише су гинули странци, Турци... - рекао нам је један господин.

Добро, рекли смо у себи, несреће се дешавају. Али следећа реченица овог господина нас је затекла и заинтригирала да дубље истражимо ово место које нас је привукло првенствено због свог имена.

- Овде је увек прометно, и ноћу. То је једини пут да неко из Ражња или околних села дође до Крушевца или Параћина. Ипак, многима се дешавало свашта ноћу. И мени док сам радио као ноћни чувар у једном складишту - рекао је он.

Питали смо га о каквом се случају ради, и замолили га да нас упути на људе којима су се исте ствари дешавале. Пристао је, али нам ЈЕ прво испричао своју причу.

- Било је око пола 1 ноћу. Кренуо сам ка кући у суседно село. Путовао сам бициклом јер је била летња ноћ. Када сам био близу моста Јовановачке реке, десило ми се то. Нешто ме је тако јако ошамарило преко очију да умало нисам пао са бицикле, нешто као прутић. Кратка бол, али јака. Престравио сам се, али сам наставио да возим, нисам смео да станем. Када сам дошао кући свима сам испричао шта се десило. Сутрадан, погледао сам место где се то десило и ту је био један споменчић, тада сам се, чини ми се, још више најежио иако је био дан. - поверио нам се овај човек.

Након ове приче упутио нас је на једног човека који је такође радио у месту поред и путовао ноћу, повремено и бициклом. Питали смо га да нам каже шта се десило те ноћи.

- Враћао сам са посла, скоро па ујутру. Тачније, било је око 3 сата, али са обзиром да је летње време деловало је као да ће брзо сванути. Само што сам прошао надвожњак испод ауто-пута угледао сам нешто поред једног споменика. У тренутку нисам реаговао и наставио сам својим путем, али како сам се приближавао јасно сам видео. Као да девојчица чучи поред споменика и држи свећу гледајући у земљу. Следио сам се, једноставно нисам желео или смео, више се не сећам, да погледам на ту страну. Возио сам иако су ми ноге утрнуле и убеђивао себе да су у страху велике очи и да је то можда нешто друго. Ипак, прошао сам туда са укоченим вратом и главом ка напред. Када сам измакао окренуо сам се и није било ничега. Уф, ту ноћ нисам спавао и ретко кад сам ишао бициклом у ноћну - присећа се овај човек свог језивог доживљаја.

Након свог трауматичног искуства, испричао нам је за догађај који је чуо од свог пријатеља. Тај је можда био и најјезивији.

- Враћао се колима са славе. Било је око пола два ноћу. Све је било тихо и мирно, док у једном тренутку није видео човека на путу. Успорио је ауто и јасно препознао човека. НИје стао, јер је мислио да је у питању нека мутна радња или швалерација. Наставио је ка кући, али са жељом да упита човека кога је видео шта је радио ту тада, тајно наравно. После пар дана напокон га је срео и упитао "Где си био прексиноћ око пола два" човек је после пар минута размишљања рекао да је био кући и спавао. Када је овај инсистирао да се сети и да му призна, човеке је питао своју жену где је био те ноћи, али је и она потврдила да је био кући и спавао. Објаснио му је целу ситуацију, и то да га је видео на путу, али се овај само осмехнуо и рекао да то није могуће. Ни дан данас не зна шта се десило. И даље верује да је видео баш њега, иако му овја каже да је то немогуће - присећао се он.

Приче ових људи су нас прилично затекле и мало смо стрепели како ћемо проћи туда увече, иако су нас уверавали да је безбедно и да људи туда пролазе сваке ноћи. На ову причу надовезала су се два момка која су скутером ишла преко "Мучи-бабе" на турнир у суседно место. Рекли су да је враћање у 1 сат после поноћи било прилично занимљиво искуство.

- Кренули смо скутером око 20х и odglledali цео турнир. Када је последња утакмица увелико трајала, већ смо почели да причамо како ћемо се вратити кући и јел се неко од нас плаши. Кренули смо око 00х, али смо пре тога попили по једну лименку пива "да убијемо страх" Ја сам возио, а он седео позади. Када смо били близу Мучи-бабе почео је да пева. Певао је из свег гласа, вероватно да се ништа друго не би чуло. Рекао сам да пева јер се плаши на шта је он викнуо "Стани овде па да ја возим!". Било је то у сред ноћи, насред "Мучибабе. Стао сам и заменили смо се. Ништа се није десило. Апсолутно ништа и весели смо дошли кући - рекао нам је један од момака.

Ова сведочења чине наизгед обичано место посебним, и прилично језивим.. А ви, када следећи пут пролазите ауто-путем "баците око" на "Мучи-бабу" и сами се уверите видите ли ишта?