"ТО МИ ЈЕ СЛОМИЛО СРЦЕ!" Сестра из хоспиција открила четири ствари због којих људи највише жале на самрти

Током више од двадесет година рада као медицинска сестра у хоспицију, Сузан Б. О’Брајен седела је поред кревета више од хиљаду пацијената у њиховим последњим тренуцима.

Из тог огромног искуства схватила је једну кључну истину: за већину људи највећи страх није сама смрт, већ жаљење.

- Када игноришемо чињеницу да је смрт природан део нашег пута или се претварамо да се то дешава другима, пропуштамо да се побринемо за важне ствари које смо требали да урадимо, научимо и будемо. Планове за крај живота често одлажемо за пензију, за тренутак "када будемо имали довољно новца" или "када буде право време". Међутим, време је наш најдрагоценији ресурс, а када постанемо свесни да је ограничено, жаљење неминовно излази на површину - пише ЦНБЦ.

Прво и можда најчешће кајање које је чула јесте: 

- Жалим што нисам следио своје срце и пронашао своју праву сврху. 

- Превише људи доноси одлуке на основу спољашњих утицаја, било да су то очекивања породице или вредности које намеће друштво. То утиче на каријере, везе, па чак и начин на који се представљамо свету. Можда мрзите свој посао, али га не напуштате јер је добро плаћен. Можда имате сумње у партнера, али не прекидате везу јер "на папиру све изгледа добро. Када се слепо држимо онога што други желе за нас, остајемо несрећни, заглављени и изгубљени. Тек када смо аутентични, можемо да водимо смислен и испуњен живот - истиче О’Брајен.

Једно од најпотреснијих признања које је чула било је: "Жалим што нисам имао храбрости да у потпуности волим друге." Ову реченицу изговорио је 69-годишњи пацијент који је у животу постигао огроман финансијски успех и припадао најбогатијем слоју Американаца. Имао је куће свуда, приватни авион и више аутомобила него што је ико могао да вози. Ипак, на самрти је говорио о породици и пријатељима са којима је прекинуо односе због новца, љубоморе и ситних свађа.

- Држао сам се љутње и одбацивао људе због глупости, а сада се ни не сећам зашто -  поверио јој се. 

- Тада сам мислио да је то лакше, али завршио сам тужан и усамљен већи део живота. Никада нисам пронашао љубав. Никада себи нисам дао прилику да је искусим, а сада знам да је то суштина свега. Сада схватам! Молим те, испричај другима моју причу.

Насупрот томе стоји треће велико кајање, које је на неки начин друга страна исте медаље: 

- Жалим што нисам имао храбрости да дозволим другима да ме у потпуности воле.

Због бола и разочарања кроз које пролазимо у животу, људи често граде зидове око срца како би се заштитили. Краткорочно то може бити здраво, али када те зидове стално подижемо и никада не рушимо, на крају градимо тврђаву. Љубав тада не може да уђе, али ни да изађе. Можда мислимо да нас то штити, али заправо смо у затвору који смо сами створили.

На крају живота, људи жале због те "тврђаве" и желе да су имали више храбрости да отворе срце и пусте друге унутра. Ако је смисао живота да се доживи права и безусловна љубав, та љубав мора да почне од нас самих.

Четврто признање које Сузан често чује јесте: 

- Жалим што сам се толико осуђивао и нисам се више волео.

То је тихо, али дубоко кајање које се односи на недостатак саосећања према себи. Када ради са људима на крају живота, О’Брајен им предлаже да се врате сваком жаљењу и присете свих детаља.

Пита их: "Који је био ваш посао? Где сте живели? Ко је био у вашем животу? Са којим сте се борбама суочавали?" А затим постави кључно питање: "С обзиром на то где сте били и кроз шта сте пролазили, да ли сте радили најбоље што сте могли?"

Одговор је, каже, готово увек потврдан. Невероватно је колико мало емпатије имамо према себи. Живот је искуство учења и може бити веома тежак. Када то схватимо, можемо да сагледамо своје изборе блаже, пронађемо мир и саосећање за себе и помиримо се са прошлошћу.