Откровење духовног буђења: Света истина како ПОСТ и ПРИЧЕСТ откривају невидљиве опасности и воде ка прочишћењу душе
Пост није само уздржавање од одређене хране, већ дубока духовна пракса која обухвата и тело и душу.
Пост је пут ка унутрашњем прочишћењу и приближавању Богу, а његови корени сежу још у Старозаветна времена, када је Бог дао прву заповест човеку, "Да се уздржи од плода са Дрвета познања дора и зла."
У традиционалним сеоским домаћинствима пост није био тема о којој се много расправљало, већ се подразумевао као део живота. Месо се није јело свакодневно, већ углавном за велике празнике попут Божића и Васкрса.
Када би дошао пост, људи би једноставно изоставили месо из исхране, без додатних питања или дилема. Свештеници су били ти који су одређивали ко може да пости на води, а ко уз олакшице, водећи рачуна о здрављу и духовном стању верника.
Данас је пост постао тема многих дискусија. Истовремено, приметно је да многи акценат стављају на јеловник, а некада се није постављало питање "Шта јести?", већ "Како постити у складу са духовним животом."
Пост се никада не одваја од молитве, јер се, према хришћанском учењу, демони из човека могу истерати само постом и молитвом.
Да ли се пре почетка поста мора ићи и разговарати са свештеником о томе и да ли је исповест пре Светог причешћа обавезна?
-Хришћани који не држе пост су духовно заспали. Њихов духовни живот је у стању које врло наликује дубоком зимском сну у којем падају неке животиње. Као што човек који спава неће ни приметити опасност која му се приближава и неће ништа предузети како би је избегао, тако и Хришћани који не практикују пост је у духовном сну и не примећује какве га све опасности по његову душу вребају са свих страна. Они Хришћани који почну да се придржавају правила поста, обично постају много свеснији свог духовног живота и својих духовних потреба, као и опасности који им прете. Постају буднији, пажљивији према свом духовном животу, рекао је духовник.
Пост се може држати на више различитих нивоа
- Изворно, пост је значио да се уопште не једе и то је најстрожији пост.
- Да се једе само свеже воће и поврће, храна која није кувана
- Храна кувана на води или печена у рерни без уља
- Да се у храну дода мало уља
- Још блажи пост је да се може јести и риба.
Пост није само уздржавање од хране, већ и уздржавање од грешних мисли и дела. Он није обавезан услов за причешће, али се препоручује као духовна припрема. Причешће није обичан доручак, већ свето сједињење са Христом кроз хлеб и вино. Управо зато се препоручује да се човек очисти и телом и душом пре приступања овом светом чину.
-Исповест пре сваког причешћа није обавезна, али хришћански живот без исповести није могуће. Тако да ћеш, ако желиш да живиш пуним духовним животом, пре или касније отићи на исповест. По неки свештеници ће захтевати да се исповедиш пред свако причешће. У црквама где је такво правило, често ће, нарочито током поста, мноштво верника желети да се исповеди. У таквим ситуацијама ће се исповест обављати веома брзо. За оне који се редовно исповедају то неће бити проблем, али за некога ко се први пут исповеда таква брза и кратка исповест вероватно није баш адекватна, објашњава духовник.
Исповест је битан аспект духовног живота, јер омогућава човеку да ослободи своју душу од терета греха. Свештеник у овом процесу има улогу духовног водича који може да разреши грехе и моли се заједно са покајником.
-На исповести треба да причаш о свему ономе што си учинила. За шта ти твоја савест говори да није било исправно, као и све оно што си пропустила да учиниш, а савест ти сведочи да је требало да то учиниш. Притом, не треба да спомињеш друге људе по имену. Немој говорити шта све ниси погресила. Не мораш описивати сваки грех у детаље, јер би у том случају исповест трајала колики и сами живот. Наведи само онолико детаља колико потребно да се схвати о каквом се греху ради.
Не треба да причаш на исповестима о стварима које ниси спремна да се одрекнеш.
-На исповести се не тражи никаква гаранција да до краја живота нећеш поновити грех, него само то да си у том тренутку исповести чврсто решена да то више никад не поновиш. Ако имаш такву жељу у себи да грех никада више не поновиш, онда и има смисла да га и поменеш на исповести. Ако пак планираш након исповести да поново то учиниш, онда би прича о томе на исповести била чак додатни грех- као лажно сведочење, јер би изашло да на исповести сведочиш да ту ствар сматраш грехом и да желиш да га се ослободиш, а притом у истом тренутку у себи не желиш да престанеш, објашњава духовник.
Доброчинство је суштински део поста. Врлина није само добра особина, већ нешто што надилази уобичајене моралне норме. Право доброчинство није само помоћ другоме, већ и несебично давање без очекивања похвале или награде.
Хришћани су позвани да чине добро у тишини, без истицања својих дела, јер је скромност један од темеља вере.