Ово је НАЈБРУТАЛНИЈИ српски обичај: Вазан је за венчање, практиковао се вековима, а изазива језу и на сам помен

Народни обичаји су се одржали до данашњих дана и представљају скуп радњи које се по одређеном редоследу и правилима обављају. Како су пре били део колективног идентитета српског народа, данас су остали као занимљиви, а понекад и смешни остаци прохујалих времена.

Велики број обичаја се већ вековима одржава у нашем народу, и најпоштованији су они везани за рођење, венчање и сахрану. И премда су многи прихваћени, постоје и обичаји који су данас већином заборављени или су истиснути из културе због своје бруталности, а ево једног управо таквога обичаја. У питању је снохачење један од српских обичаја који се тиче интимних односа, а који се, на срећу, више не практикује данас.

Шта је снохачење?

Наиме, снохачење подразумева интимни однос између свекра и снаје и обичај потиче још из доба Јужних Словена. Овај чин се упражњавао углавном због незрелости или одсуства сина. Обичај је успостављен 1878. године, а кажу да је трајао све до повлачења Османског царства са наших простора, и да је искорењен тек крајем Другог светског рата.

Према наовдима овај бизарни обичај је био распрострањен на подручју Поморавља и у Врању и да је настао из "чисто практичних разлога". Преносио се с генерације на генерацију, а данас је срећом искорењен.

Овај чин се упражњавао најчешће када би се син оженио старијом женом, и практиковао би се некада чак и до синовљева пунолетства. Оно што је можда била и најгора страна овога обичаја јесте да су се неретко из оваквих односа рађала деца.

Снохачење у нашој књижевности

Овај бизарни обичај приказан је неколико пута у нашим књижевним делима, а најзначајније дело наше књижевности у коме су приказане све мрачне стране једног венчања, у ком се млађи дечак жени скоро дупло старијом женом, укључујући и обичај снохачења је роман "Нечиста крв" Боре Станковића. 

Управо једна од најупечатљивијих сцена у самом роману је ноћ у којој се прославља венчање Софке и малога Томче. У једној од сцена пратимо газда Марка који је трећег дана свадбе љут што се гости разилазе и криво му је што су отишли баш они који су са својим снахама "живели", а он сад не сме. Проклиње покојног оца и тог сина, који му није син него брат (мисли се на Томчу).

Од жене тражи признање да је спавла са свекром, што она пориче, а он је удара. До Софке допиру јауци и она стрепи и чека, али газда-Марко, узјаха коња и у бесу га удари ножем. Од тог дана газда-Марко се није вратио кући. На крају стиже гласник да је убијен, а Софка је била убеђена да је он због ње свесно отишао у смрт. Кад су га нашли, још је био жив, али је покидао завоје и искрвавио до смрти.

Бора Станковић је на бруталан, али натуралистички начин приказао овај стари српски обичај који се сматра једним од најбруталнијих и за који данас на срећу не постоје наводи да се било где практикује.