ВЕЛИКИ ЈЕ ГРЕХ! Многи Срби ово раде по доласку са гробља, а није православни обичај
Сматра се паганским наслеђем!
Хришћанство каже да је смрт саставни део живота и уједно прелазак из овоземаљског у небески, вечни живот. Православни обичаји су донекле испреплетани са старословенским паганским веровањима, али и новокомпонованим навикама.
Колико је сујеверје укорењено у нашем друштву, на жалост, најбоље се види за време погребних обреда. И ако бисте некога питали зашто је то урадио баш тако, само би вам одговорио "то се тако ради/ваља". Истина је да се то "тако ваља" не зато што тако налаже хришћанство, већ давно нестало (али не и изумрало) паганство.
Осим обичаја који су утемељени у аутентичном хришћанству и старословенској, паганској традицији, код Срба се преплићу и новокомпоноване навике, које немају везе са било каквом духовношћу, већ произлазе из савремених празноверица.
СРБИ, ПРИПРЕМАЈТЕ СЕ! Валута популарне туристичке дестинације на ИСТОРИЈСКИ ниском нивоу
НЕ СМЕТЕ ИХ БИРАТИ ЗА КУМОВЕ! Три ствари су вам потребне за крштење детета, а ево како да изаберете сведока
Тако се православље, бар у свакодневном, практичном животу, код нас нашло у једној врсти троугла, у којој је верницима све теже да пронађу јасне границе између свих тих димензија.
У животу човека постоје четири најважнија тренутка, каже религија, а то су рођење, крштење венчање и смрт. Ови догађаји представљају једну врсту иницијације: долазак на свет, улаз у Цркву, улазак у свет одраслих и излазак из тог света. Сваки од њх прати читав систем обичаја, а сваки верник се труди да их испоштује како би обезбедио себи или свом детету срећан и богоугодан живот.
Ипак, у тој намери да све испоштује често више греши него што поступа према Божјој вољи. Човек тога није ни свестан, јер не зна да то што ће покрити огледала и телевизоре није православни обичај, ни то што ћете преврнути клупу после опела не значи да сте верник, већ супротно. Један од обичаја за који сви мисле да је хришћански, а он има порекло у паганству, је прање руку после посете гробља.
- То је још античко наслеђе. Породица која изгуби некога за своју средину постаје "нечиста". Она је "начета" породица која уз помоћ ритуала првих годину дана од смрти покојника, пролази кроз процес "очишћења" - каже етнолог Весна Марјановић објашњавајући да је прање руку заправо спирање од смрти.
Она додаје да је гробље простор којим "влада нечистоћа", те да руке перу сви, не само породица чији је члан умро.
- По повратку са гробља битно је не ићи истим путем, као и то да прво дође мушко дете које има и оца и мајку - каже истичући да се то чини у славу живота.
Можда најбоље описује најш писац Владимир Димитријевић колико смо као народ скренули са пута православља. Он сматра да због ограничености и "рекла казала" уместо православља бујају празноверице:
-За гробље се спрема месо, пите, торте и колачи, бели лук и много шта друго. На послужавник се ставља чашица ракије, пиво и кафа и то се остави на гробу, јер је покојник волео то да пије, па му и сад треба "дати". Запали се цигарета и забоде у гроб – и то је покојник волео, без обзира што је пушење порок, и тај порок престаје чим се пређе граница овог света. Празноверице се понављају у трећи, девети и четрдесети дан. Коље се и тзв. "душни брав".
- Ако се анализирају, ови обичаји се испоставе као крајње глупости. Рецимо, огледало и телевизор се покривају јер душа може да се огледне у њима, па да се „уплаши“. Ако се човек док је у телу не плаши огледала, зашто би га се плашила душа која је, без тела, много свеснија и снажнија него што је у телу била? Кад се заврши опело, преврне се клупа, да нико из куће више не би умирао. И ово је примитивна вера – како клупа може да спречи умирање ако знамо и верујемо да је Господ источник живота и здравља?
- Храна се износи на гробље, па многи, нарочито на сахранама старијих, једу, пију и веселе се као да су на свадби. Тако се квари древни хришћански обичај, који је подразумевао да се храна дели убогима, који немају шта да једу, да би се они молили за покој душе онога кога смо испратили у вечни живот. "Душни брав" нема никакве везе са православљем. Не можемо убијати животиње за душу покојника. Христос је једном принео себе за жртву и од тада се крвне жртве више не приносе. И тако даље, и томе слично. Али, где нема праве вере, празноверице бујају.