МЕТАК МУ ЈЕ ТЕШКО ПОВРЕДИО КИЧМУ, а он је ПРЕЖИВЕО РАТ: Жељко Самарџић прошао кроз пакао Мостара, а данас иза његовог осмеха стоји једна од најтежих животних прича

Данас га публика памти по осмеху, емоцији и песмама које деценијама пуне сале широм региона. Али иза тог осмеха крије се животна прича о којој се не говори често.

Жељко Самарџић имао је 37 година када је рат стигао у његов родни Мостар. Град који је познавао као космополитски и у којем су се људи различитих вера и националности дружили преко ноћи је постао место страха, граната, рањених и мртвих.

А онда је и сам постао жртва рата.

Метак је видео како иде према њему

Самарџић је својевремено испричао да је током ратних дана покушавао да помогне људима око себе. Није желео да само седи у склоништу док су други били повређени.

У једном тренутку догодило се оно чега се и данас сећа.

Видео је метак како иде према њему и покушао да се склони.

Није успео.

Метак га је погодио код левог кука и тешко повредио доњи део кичме. Самарџић је касније говорио да је био озбиљно рањен и да је тада, око себе, гледао људе који су били мртви и повређени.

То није била сцена из филма. Био је то његов живот.

Из Мостара је морао да оде

Рат му није одузео само осећај сигурности. Морао је да напусти град у којем је рођен, одрастао и провео најважније године младости.

Из Мостара је са породицом кренуо путем који га је преко Широког Бријега и Опатије одвео даље, све до Љубљане, а потом је нови живот почео у Београду.

За човека који је иза себе оставио читав један живот, то је значило почети готово од нуле.

А управо ће у Београду почети друго поглавље његове каријере.

Од човека који је преживео рат до једног од највољенијих певача

Самарџић није преко ноћи постао звезда.

Након доласка у Београд певао је по клубовима и кафанама, а онда је његов глас почео да добија све већу пажњу. Убрзо је уследио велики преокрет у каријери.

Човек који је преживео рат, рањавање и одлазак из родног града успео је да изгради каријеру какву данас сви знамо.

Зато његов осмех на сцени има другачију тежину.

Јер иза њега није само прича о музици.

Иза њега су Мостар, рат, метак, болница, одлазак и живот који је морао да се гради испочетка.

„Имао сам срећу“

Говорећи о најтежим ратним данима, Самарџић је својевремено рекао да је имао срећу што је његов покојни ујак успео да га извуче из тог пакла.

Можда је управо та реченица најбољи опис свега што је уследило.

Јер човек који је тада само покушавао да преживи, годинама касније постао је један од најпрепознатљивијих гласова бивше Југославије.

И зато, када данас изађе пред публику и насмеје се, мало ко може да види колико је живота стало иза тог осмеха.

Пре него што је постао Жељко Самарџић каквог данас познајемо, био је Мостарац који је преживео рат, рањавање и одлазак из свог града.

А неке ране, чак и када више нису видљиве, заувек остану део човека.