Српкиње биле луде за познатим глумцем, он открио да је хомосексуалац на врхуцу славе, после се покајао

Ричард Чембрлен, који је преминуо услед последице можданог удара остаје симбол златног доба телевизије и један од најсвестранијих глумаца своје генерације. Његова легендарна каријера и животна прича, испуњена борбом и храброшћу, настављају да инспиришу многе.

Рођен 31. марта 1934. године у Лос Анђелесу, Ричард Чембрлен је одрастао у Беверли Хилсу, месту познатом по луксузу и гламуру. Међутим, његово детињство није било бајковито.

Његова породица није била сиромашна, али је патила од емоционалне нестабилности, отац алкохоличар оставио је дубоке ране на Чембрленовом одрастању. 

У својим мемоарима, Ричард је касније описао осећај неадекватности и сталну борбу да испуни туђа очекивања.

Упркос свим изазовима, образовање му је било важно. Похађао је Помона колеџ, где се првобитно интересовао за уметност. Међутим, судбина га је одвела ка глуми, када је доживео успех у једној позоришној представи. Његов глумачки пут је, међутим, прекинут када је регрутован у војску, где је провео две године пре него што се поново вратио својој великој страсти.

Чембрленов први филмски наступ био је у филму Тајна љубичастог гребена(1960), али прави пробој десио се када је добио насловну улогу у серији Др. Килдаре. Ова серија му је донела планетарну славу и статус једног од најпожељнијих мушкараца на свету. Жене су га обожавале, мушкарци желели да буду попут њега, а Холивуд му је отворио врата великих улога.

Међутим, након што је серија завршена, Чембрлен није желео да остане заробљен у телевизијском свету. Отишао је у Енглеску, где је четири године усавршавао свој занат, а врхунац његовог боравка у Британији била је улога Хамлета у престижном Бирмингемски репертоар позоришту.

Његова каријера на филму била је разноврсна, а највише су га обележиле улоге у филмовима Луђакиња из Шајоа(1969) и Љубитељи музике(1971), где је играо композитора Петра Иљича Чајковског. Међутим, прави повратак на мале екране доживео је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, када је постао "краљ мини серија".

Његова улога у Шогун(1980) донела му је додатну славу, али је права експлозија популарности наступила 1983. године, када је тумачио оца Ралфа де Брикаса у легендарним Птицама које умиру певајући. 

Ова серија је оборила рекорде гледаности, а прича о свештенику заљубљеном у Меги О'Нил постала је једна од најомиљенијих љубавних прича свих времена. Чембрлен је постао не само симбол романтике, већ и један од најпризнатијих глумаца своје генерације.

Када су мини серије изгубиле популарност са појавом кабловске телевизије, Чембрлен се окренуо позоришту. Играо је Хенрија Хигинса у Моја лепа дамо(1994) и Барона фон Трапа у Звук музике(1999), показујући своју свестраност као глумац.

Иако су га обожаватељке широм света сматрале срцеломцем, Чембрлен је скривао своју сексуалност деценијама. Током златног доба Холивуда, бити геј значило је ризиковати каријеру, а он се дуго борио са сопственим идентитетом. Тек 2003. године, у својим мемоарима Разбијена љубав, јавно је признао да је хомосексуалац, иако су таблоиди и раније нагађали о томе.

Његова одлука да проговори о свом приватном животу наишла је на подршку обожаватеља, али и на питање које се и данас поставља у индустрији забаве, да ли отворено геј глумац може играти хетеросексуалне романтичне улоге? Чембрлен је био живи доказ да таленат и харизма могу надмашити предрасуде.

Већи део каснијег живота провео је са својим дугогодишњим партнером, продуцентом Мартином Рабетом. Заједно су изградили дом на Хавајима, где је Чембрлен пронашао мир и удаљио се од гламура Холивуда.