Srpkinje bile lude za poznatim glumcem, on otkrio da je homoseksualac na vrhucu slave, posle se pokajao

Ričard Čembrlen, koji je preminuo usled posledice moždanog udara ostaje simbol zlatnog doba televizije i jedan od najsvestranijih glumaca svoje generacije. Njegova legendarna karijera i životna priča, ispunjena borbom i hrabrošću, nastavljaju da inspirišu mnoge.

Rođen 31. marta 1934. godine u Los Anđelesu, Ričard Čembrlen je odrastao u Beverli Hilsu, mestu poznatom po luksuzu i glamuru. Međutim, njegovo detinjstvo nije bilo bajkovito.

Njegova porodica nije bila siromašna, ali je patila od emocionalne nestabilnosti, otac alkoholičar ostavio je duboke rane na Čembrlenovom odrastanju. 

U svojim memoarima, Ričard je kasnije opisao osećaj neadekvatnosti i stalnu borbu da ispuni tuđa očekivanja.

Uprkos svim izazovima, obrazovanje mu je bilo važno. Pohađao je Pomona koledž, gde se prvobitno interesovao za umetnost. Međutim, sudbina ga je odvela ka glumi, kada je doživeo uspeh u jednoj pozorišnoj predstavi. Njegov glumački put je, međutim, prekinut kada je regrutovan u vojsku, gde je proveo dve godine pre nego što se ponovo vratio svojoj velikoj strasti.

Čembrlenov prvi filmski nastup bio je u filmu Tajna ljubičastog grebena(1960), ali pravi proboj desio se kada je dobio naslovnu ulogu u seriji Dr. Kildare. Ova serija mu je donela planetarnu slavu i status jednog od najpoželjnijih muškaraca na svetu. Žene su ga obožavale, muškarci želeli da budu poput njega, a Holivud mu je otvorio vrata velikih uloga.

Međutim, nakon što je serija završena, Čembrlen nije želeo da ostane zarobljen u televizijskom svetu. Otišao je u Englesku, gde je četiri godine usavršavao svoj zanat, a vrhunac njegovog boravka u Britaniji bila je uloga Hamleta u prestižnom Birmingemski repertoar pozorištu.

Njegova karijera na filmu bila je raznovrsna, a najviše su ga obeležile uloge u filmovima Luđakinja iz Šajoa(1969) i Ljubitelji muzike(1971), gde je igrao kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog. Međutim, pravi povratak na male ekrane doživeo je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, kada je postao "kralj mini serija".

Njegova uloga u Šogun(1980) donela mu je dodatnu slavu, ali je prava eksplozija popularnosti nastupila 1983. godine, kada je tumačio oca Ralfa de Brikasa u legendarnim Pticama koje umiru pevajući. 

Ova serija je oborila rekorde gledanosti, a priča o svešteniku zaljubljenom u Megi O'Nil postala je jedna od najomiljenijih ljubavnih priča svih vremena. Čembrlen je postao ne samo simbol romantike, već i jedan od najpriznatijih glumaca svoje generacije.

Kada su mini serije izgubile popularnost sa pojavom kablovske televizije, Čembrlen se okrenuo pozorištu. Igrao je Henrija Higinsa u Moja lepa damo(1994) i Barona fon Trapa u Zvuk muzike(1999), pokazujući svoju svestranost kao glumac.

Iako su ga obožavateljke širom sveta smatrale srcelomcem, Čembrlen je skrivao svoju seksualnost decenijama. Tokom zlatnog doba Holivuda, biti gej značilo je rizikovati karijeru, a on se dugo borio sa sopstvenim identitetom. Tek 2003. godine, u svojim memoarima Razbijena ljubav, javno je priznao da je homoseksualac, iako su tabloidi i ranije nagađali o tome.

Njegova odluka da progovori o svom privatnom životu naišla je na podršku obožavatelja, ali i na pitanje koje se i danas postavlja u industriji zabave, da li otvoreno gej glumac može igrati heteroseksualne romantične uloge? Čembrlen je bio živi dokaz da talenat i harizma mogu nadmašiti predrasude.

Veći deo kasnijeg života proveo je sa svojim dugogodišnjim partnerom, producentom Martinom Rabetom. Zajedno su izgradili dom na Havajima, gde je Čembrlen pronašao mir i udaljio se od glamura Holivuda.