PLAN AMERIKE O KOM JE MALO KO RAZMIŠLJAO: Promenom vlasti, od Rusije napraviti saveznika, pa zajednički udariti na Kinu?!
Portal Srbija Danas imao je priliku i zadovoljstvo da razgovara sa spoljnopolitičkim analitičarem Aleksom Filipovićem, doktorandom Sanktpeterburškog državnog univerziteta, koji se trenutno nalazi u Beogradu na stručnoj praksi u Institutu za evropske studije. Reč je o izuzetnom sagovorniku i ekspertu za pitanja međunarodnih odnosa, a posebno rusko-zapadnih odnosa, koji predstavljaju goruću temu godinama unazad, a posebno od početka vojnog sukoba u Ukrajini od februara 2022. godine. Razgovor sa gospodinom Filipovićem prenosimo u celosti.
BERLIN ODUSTAO: PVO sistemi "Patriot" neće biti isporučeni Ukrajini, Nemci ih šalju NATO državi
RUSI UDARILI NA SVOJE: Formirana Legija "Sloboda Rusiji", bore se na strani Ukrajinaca, mrze Putina! (FOTO/VIDEO)
ZAPAD TREBA DA STRAHUJE?! Rusija ne isključuje jedan scenario - poslato UPOZORENJE Americi
- Za sada se čini da ruska javnost nije u tolikoj meri nezadovoljna kojim tokom se kreće ono što Moskva naziva "Specijalnom vojnom operacijom" u Ukrajini, kao što bi se to na prvi pogled moglo činiti. Nezavisni Levada centar, čija se istraživanja smatraju merodavnim na Zapadu, objavio je podatke za novembar prema kojima je među građanima Rusije, podrška predsedniku Vladimiru Putinu na 79%.
Poređenja radi, međunarodna istraživanja zapadnih agencija za novembar pokazuju da je podrška predsedniku Džou Bajdenu među građanima SAD-a na 40%, podrška među francuskim građanima predsedniku Emanuelu Makronu na 36%, a podrška među nemačkim građanima kancelaru Olafu Šolcu na 51%. Dakle, nesumljivo je da predsednik Putin i dalje uživa izuzetno veliko poverenje među svojim građanima.
Naravno, deo populacije Rusije, koju čine pre svega mladi iz velikih urbanih centara poput Moskve ili Sankt Peterburga, nisu uopšte zadovoljni celom situacijom, i dosta njih je već odlučilo da emigrira, uglavnom u zemlje Srednje Azije ili Kavkaza, dok se jedan deo odlučio za zemlje EU i Srbiju.
Naravno, postoji potencijal da nezadovoljstvo u zemlji raste u slučaju jačih ekonomskih poteškoća, novih talasa mobilizacije, ili značajnijih vojno-političkih gubitaka Rusije, što može da vodi ka masovnim protestima ili štrajkovima – i to bi se naravno itekako odrazilo na rejting predsednika Putina.
Ali za sada se može slobodno reći da regioni u Rusiji koji su udaljeni od linije fronta i ne osećaju značajnije posledice ovog sukoba po svoj svakodnevni život. Ne treba zaboraviti da ide period zimskih praznika, i da većina ljudi planira kako da provede svoj odmor u krugu porodice, tako da se za sada ne očekuje neki značajniji rast nezadovoljstva među građanima.
- Što se tiče vojnih pitanja i strategije koju koriste i Rusija i Ukrajina, teško je za sada dati bilo kakve smislene procene. Tek ćemo u godinama po okončanju ovog sukoba moći da kažemo šta su zapravo bili ciljevi obe strane, i zašto su se neke stvari događale onako kako jesu, i to samo u slučaju naravno ako se relevantni dokumenti i svedočenja glavnih aktera daju na uvid javnosti.
Da li je cilj Rusije zauzimanje cele Ukrajine, ili samo nekih delova, ili uopšte ne postoji takav neki cilj, opet, to mi sada ne možemo da znamo. Takođe, nije sigurno da li je bio uopšte cilj Moskve promena vlasti u Kijevu, ili je postojala ruska podrška nekom državnom udaru koji bi se dogodio u prvim danima eskalacije konflikta.
Veoma je moguće da su prvobitni ciljevi Mosvke čak i u potpunosti promenjeni, ili se menjaju u skladu sa situacijom na terenu. Mislim da je veoma nezahvalno za sada davati bilo kakve prognoze kako će se situacija na terenu razvijati. Ono što je sigurno je to da će se bitka za Donbas voditi i dalje
nesmanjenim intezitetom, i da će se nastaviti međusobno iscrpljivanje sukobljenih snaga tzv. artiljerijskim duelima.
- Konflikt u Ukrajini za sada još uvek nije prerastao u otvoreni vojni sukob između NATO-a i Rusije, ali se svakako može smatrati ozbiljnim tzv. posredničkim ratom (proxy war) između njih. Ukrajinska vojska je skoro poptuno integrisana u NATO snage, i otvoreno se priča o značajnom prisustvu NATO oficira i vojnika u njenim redovima.
Takođe, NATO članice u potpunosti podržavaju Ukrajinu naprednom vojnom pomoći, koja između ostalog uključuje i savremenu artiljeriju, PVO sisteme, obaveštajne podatke itd. Bez takve jedne sveobuhvatne pomoći NATO snaga, verovatno bi ovaj sukob trajao svega nekoliko meseci, s obzirom na izuzetno velike gubitke u ljudstvu i tehnici koja ukrajinska vojska svakodnevno trpi.
Sa druge strane, Rusija se takođe iscrpljuje u ljudstvu i tehnici, pa zato i nije za čuđenje što je bila pokrenuta delimična mobilizacija, i što se ide na povećanu proizvodnju oružja, municije i tehnike za rusku vojsku. Naravno, što se duže posrednički rat nastavi, i što se sve više bude dizao ulog za sve strane u sukobu, izvesnije je da on može da eskalira u otvoreni sukob između NATO-a i Rusije, a to naravno na kraju vodi ka nuklearnom ratu i kraju naše ljudske civilizacije.
Tako da je svima nama u interesu da se sukobljene strane što pre nađu za pregovaračkim stolom i u otvorenim i iskrenim pregovorima u cilju pronalaženja mirnog rešenja ovog konflikta.
Što se tiče Finske i Švedske, to je veoma zanimljivo pitanje. Istina je da su obe zemlje bile smatrane za vojno-neutralne do podnošenja zahteva za NATO članstvo, ali istovremeno, itekako su već integrisane u NATO sistem odbrane, kroz regionalne odbrambrene inicijative kao što su npr. NORDEFCO (Nordic Defense Cooperation - Nordijska odbrambena kooperacija) i kroz zajedničke vojne vežbe sa NATO snagama kao što su npr. Aurora 17, Trident Juncture 2018, BALTOPS 19/20, Artic Challenge Excercise 2021. itd.
Švedska je npr. još 2016. godine militarizovala strateški-pozicionirano ostrvo Gotland u Baltičkom moru, što direktno stvara pritisak na rusku enklavu Kaljiningrad, koja se nalazi između Litvanije i Poljske. Ali ono što je zanimljivo je to da je javno mnjenje bilo izrazito protiv članstva njihovih zemalja u NATO, do februara 2022. godine.
Između recimo 2011. i 2021. godine, istraživanja javnog mnjenja sprovedena od strane finskih i švedskih agencija ukazuju na to da podrška Finaca za članstvo njihove zemlje u NATO nije prelazila 30%, a Šveđana 46%. U maju 2022. godine, istraživanje javnog mnjenja pokazuju da je podrška Finaca ka članstvu njihove zemlje u NATO-u negde oko 76%, i skoro 60% u slučaju Šveđana.
"Što se sve više bude dizao ulog za sve strane u sukobu, izvesnije je da on može da eskalira u otvoreni sukob između NATO-a i Rusije, a to naravno na kraju vodi ka nuklearnom ratu i kraju naše ljudske civilizacije"
Ta iznenadna jaka podrška javnosti ka članstvu Finske i Švedske u NATO je izuzetno vešto iskorišćena od strane njihovih političkih elita, s obzirom da se nije održao referendum o članstvu, i to je veoma zabrinjavajuće, s obzirom da su se neke od najvećih političkih partija u ovim zemljama, poput Švedskih Demokrata ili Partije Finaca zalagale za obavezni referendum u slučaju jedne ovakve odluke.
Ali su te dve partije naglo promenile mišljenje i podržale su članstvo njihovih zemalja u NATO-u i samo da se u skupštinama (Eduskunti i Riksdagu) glasa o ovim predlozima.
Ovim potezom, vojni izdaci obe zemlje će biti značajno uvećani, Finska i Švedska postaju legitimne mete za ruske nuklearne projektile u slučaju bilo kakvog hipotetičkog sukoba između NATO-a i Rusije, Finska i Rusija najverovatnije pristupaju u narednom periodu militarizaciji 1300 kilometara duge granice, i tenzije se pojačavaju oko sasvim izgledne buduće blokade Kaljiningradske oblasti, što može da vodi ne samo ka oružanom sukobu, već i ka korišćenju nuklearnog oružja.
Ali iz ugla Vašingtona, ovo je nešto što je moralo da se dogodi kako bi se zaokružio NATO prostor na severu Evrope. Ne samo što Finska i Švedska vojska i mornarica pojačavaju NATO snage na istočnom krilu, već će ove dve zemlje, zajedno sa Norveškom i Danskom, ozvaničiti integrisanu kontrolu nad Severnim morskim putem, u cilju ograničavanja uticaja i arktičkih ambicija kako Rusije, tako i Kine.
- Na ovaj sukob se može posmatrati kao na pitanje života ili smrti kako za trenutnu političku elitu u Kijevu, tako i za trenutnu političku elitu u Moskvi. I jedna i druga zemlja se bore za svoj opstanak. Ukrajina, ako izgubi u ovom oružanom sukobu, bi mogla da nestane sa karte sveta u onom obliku u
kakvom je znamo, što uključuje možda i potencijalnu Poljsku aneksiju teritorije zapadne Ukrajine.
Za Rusiju, vojno-politički poraz u Ukrajini bi bio izuzetno jak udarac za njen međunarodni status i prestiž, i doveo bi zasigurno do nesagledivih posledica po rusko društvo i političko uređenje u zemlji.
Samim tim ojačao bi NATO kao savez, i zacementirao bi vojno-političku dominaciju SAD-a u Evropi. Tako da obe zemlje imaju i suviše toga da izgube ako se ovaj sukob nepovoljno završi po njih. S obzirom na ovako velike uloge, teško je predvideti ko će biti pobednik, i šta će se uopšte smatrati za neku pobedu jedne strane.
Možda će najveća pobeda biti ukoliko ne dođe do direktnog sukoba između NATO-a i Rusije, i ne dođe do upotrebe nuklearnog oružja. U svakom slučaju, već može da se otvoreno kaže ko zapravo sve gubi ovim sukobom. Pre svega, najveći gubitnik je svakako Ukrajina, čak i u slučaju da vojno-političkim putem nekako i uspe da ostvari svoje ciljeve, koji uključuju i uspostavljanje kontrole nad krimskim poluostrvom.
Ukrajina je u ovom trenutku prezadužena zemlja čiji sistem opstaje samo zahvaljujući izdašnim kreditima zapadnih zemalja. Predsednik Vladimir Zelenski je u oktobru izjavio da je Ukrajini potrebna pomoć od 38 milijardi dolara samo da pokrije budžetski deficit za sledeću godinu, i još oko 17 milijardi dolara kako bi se započelo sa obnovom kritične infrastrukture, poput puteva, železnica, elektrana itd.
Vojna industrija Ukrajine je skoro u potpunosti uništena, milioni Ukrajinaca su izbegli, kako u Rusiju tako i u zapadne zemlje, i na bojnom polju njene žrtve se mere u stotinama hiljada mrtvih i ranjenih. Svi oni koji se jednog dana vrate sa fronta biće izuzetno traumatizovani njihovim iskustvima, i s obzirom da ih očekuje povratak u civilni život u zemlji koja je u potpunosti ekonomski uništena, verovatno je da će se mnogi odlučiti za kriminalne delatnosti kako bi preživeli i obezbedili porodice – što je nešto što je već bilo viđeno tokom 90ih godina na post-Sovjetskom prostranstvu.
Takođe, nekontrolisani priliv oružja u Ukrajinu predstavljaće pretnju kako i za njihovo društvo, tako i za ceo svet. Predsednik Nigerije, Muhamadu Buhari, nedavno je na regionalnom samitu u Abudži izjavio kako oružje iz Ukrajine već pronalazi put ka oružanim grupama u regionu Sahela, što značajno povećava nivo nasilja i terorizma u tom regionu.
Generalni sektretar Interpola, Jurgen Štok je takođe upozorio da kriminalne i terorističke grupe širom sveta već dobijaju pristup oružju koje je slato Ukrajini, a koje se putem korupcije i crne berze našlo u prodaji i opticaju.
Sledeći veliki gubitnik u ovom sukobu je svakako Rusija. Ne samo što je pretrpela značajne političko-ekonomske udarce od strane zapadnih zemalja, nego se takođe i suočila sa odlivom mozgova, tj. pre svega visokoobrazovanih mladih ljudi koji su odlučili da izbegnu mobilizaciju, i koji su napustili zemlju. Rusija je takođe pretrpela gubitke u ljudstvu i tehnici tokom ove godine, i sa pristupanjem Finske i Švedske u NATO, naći će se pred još krupnijim geopolitičkim izazovima.
U slučaju da se ostvari jedan od mogućih scenarija, i da Rusija zauzme i zadrži teritoriju Ukrajine u potpunosti, ili makar jedan njen deo, ona će biti ta koja će snositi troškove rekonstrukcije ukrajinske industrije i infrastrukture. Takođe, deo stanovništva će biti svakako radikalno protiv vlasti u Moskvi, i mogući su konstantni napadi i sabotaže kako na teritoriji Ukrajine pod ruskom kontrolom, tako i na teritoriji same Rusije.
Takođe, NATO članice poput Poljske, Rumunije i baltičkih zemalja sigurno će pojačati svoje izdatke na odbranu, i pojačaće prisustvo jedinica iz SAD-a, što će dovesti do novog ciklusa tenzija, pa i mogućih sukoba. A sve to zajedno može da dovede do rastućeg nezadovoljstva u ruskom društvu, i možda čak i do masovnih štrajkova, protesta i novih izazova za Moskvu.
Evropa, tj. EU takođe može da se nazove jednim od većih gubitnika ovog sukoba. Počevši od toga da su sa sankcijama prema Rusiji zapravo pogoršali ekonomsku krizu koja je uzela zamah još za vreme početka pandemije koronavirusa, do toga da se već dovodi u pitanje na koji način će se pregurati zima 2023. na 2024. godinu, s obzirom na nedostatak ruskog gasa, i visokih cena američkog tečnog gasa.
Takođe, evropske zemlje su demonstrirale manjak suvereniteta u donošenju ključnih spoljnopolitičkih odluka, i stiče se utisak da se većina političkih elita evropskih zemalja, pa i sama politička elita u Briselu, više vodi diktatom Vašingtona, nego što su sposobne da se vode svojim nacionalnim interesima. Videli smo na primer, mlake reakcije evropske javnosti na sabotažu Severnog Toka 1, kao i izbegavanje da se javno objave rezultati istrage o tome ko je postavio eksplozive na cevovod.
Takođe, rekao bih da se pojačava razočarenje evropskih političkih elita u predsednika Džoa Bajdena i podršku SAD-a evropskoj ekonomiji, s obzirom da je predsednik francuske Emanuel Makron nedavno u Vašingtonu izjavio kako je finansijska politika SAD-a upravljena ka smanjenju inflacije diretkno šteti industrijskim interesima EU, s obzirom da čini tržište EU manje atraktivnim za investitore.
Predsednik Evropskog saveta, Šarl Mišel je takođe ukazao na to da je za razliku od izuzetno razvijene bezbednosne saradnje između SAD-a i EU, ekonomska saradnja veoma loša, jer Evropa plaća visoku cenu sukoba u Ukrajini, dok se čini da SAD izvlače korist i profit od rastućih cena gasa i nafte.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je isto tako ukazala na to da Evropska Unija mora da preduzme odlučne korake kako bi se takmičila sa novom finansijskom politikom SAD-a. Dakle, jasno je da itekako postoje šumovi na vezi između Vašingtona i Brisela. I dok unutar NATO-a bezbednosna saradnja jača, dotle na političko-ekonomskom planu ona slabi, čak i sa predsednikom SAD-a iz redova Demokrata.
Ovde bih naveo da su SAD kratkoročno nesumnjivi dobitnik ovog sukoba. Rusija je donekle oslabljena uz skoro nepostojeće žrtve sa američke strane (ukoliko se izuzme nepoznat broj poginulih i ranjenih američkih državljana-dobrovoljaca u redovima ukrajinske vojske, kao i nepoznati broj instruktora i najamnika), Evropa je stavljena nesumljivo pod političku kontrolu Vašingtona, ostvaruje se profit sa prodajom oružja, zaključivanjem novih odbrambenih ugovora, prodajom tečnog gasa, i reklamiranjem napredne vojne opreme, poput HIMARS raketnih artiljerijskih sistema.
Takođe, stvara se čvrsta osnova među NATO zemljama članicama i SAD-a, koja će biti neophodna u slučaju konfrontacije sa Kinom. Dugoročno, rekao bih da su SAD takođe gubitnik ovog sukoba. U slučaju da Rusija uspe da ostvari svoje ciljeve, i iz ovog sukoba izađe kao pobednik, sigurno će se agresivnije suprotstavljati interesima SAD-a po svetu, uz potencijalno stvaranje čvrstog vojno-političkog saveza sa Kinom.
Ekonomski i politički oslabljena Evropa takođe može da bude problem, pogotovo ukoliko se dogode masovni protesti stanovništva i promene vladajućih elita u zemljama EU. Te nove političke elite možda neće biti toliko naklonjene ka interesima SAD-a, jer će prvenstveno voditi svojim nacionalnim interesima.
Političke potrese smo već mogli da vidimo na izborima u Švedskoj i Italiji ove godine, a moguće je da ćemo imati nove takve primere sledeće godine. Period dominacije SAD-a u svetskoj politici je završen, i Vašington itekako to razume, ali će svakako pokušavati da možda čak i agresivnijim postupcima zadrži vodeću ulogu u nastupajućem multipolarnom svetskom poretku.
Opet, SAD su danas zemlja koja se suočava sa sve više unutrašnjih problema u društvu, ekonomiji i politici, i to sve može da vodi u dalju neizvesnost i nesigurnost u svetskoj politici. Drugim rečima, teško će moći da se izdvoje pobednici jednom kada se ovaj sukob završi, čak i kad jedna strana uspe u svojoj nameri da ostvari vojno-političku premoć nad drugom.
To je jedna izuzetno opasna situacija za celu Evropu, i nije mi jasno što se tome ne posvećuje više pažnje među akterima u ovom sukobu. Granatiranje nuklearne centrale može da dovede do jedne takve katastrofe, koju bi jedino mogli da poistovetimo sa černobiljskim incidentom, čije su se posledice
osetile i kod nas u tadašnjoj Jugoslaviji.
Marijano Grosi, direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju, je izrazio nadu da će se postići dogovor sa Rusijom i Ukrajinom do kraja godine radi uspostavljanja demilitarizovane zone oko nuklearne elektrane, sa mogućim prisustvom "plavih šlemova" kao garanta bezbednosti. Mogli smo da čujemo razne optužbe o tome ko zapravo postojano granatira ovu nuklearnu elektranu, ali nekako se čini da je nelogično da ruske trupe, stacionirane tamo, gađaju sami sebe i svesno izazivaju nuklearnu katastrofu.
Ukoliko se ruske trupe povuku iz ove oblasti, i prepuste nuklearnu elektranu bilo Ujedinjenim nacijama, bilo Ukrajini, onda je i više nego očigledno u
čiju korist idu redovni incidenti koji su na granici da izazovu katastrofu sa nesagledivim posledicama.
Pozicije balkanskih zemalja prema ukrajinskoj krizi zavisi pre svega koja je zemlja članica NATO ili EU, a koja to nije. Naravno da će balkanske zemlje-članice NATO-a u potpunosti podržavati politiku tog vojnog saveza prema Ukrajini, kao i politiku sankcija prema Rusiji.
Većina balkanskih zemalja je učestvovala i sa isporukama oružja, municije i vojne tehnike Ukrajini, ili čak slanjem profesionalnih vojnika i oficira koji se bore u redovima ukrajinskih oružanih snaga ili drugim oružanim formacijama pod kontrolom Kijeva. Sa druge strane, Srbija kao vojno-neutralna zemlja, nije se uključila u ovaj sukob ni na koji način, niti je uvela sankcije Rusiji, dok istovremeno podržava teritorijalni integritet Ukrajine.
"Cilj Vašingtona je svakako da od suparnika napravi saveznika kako bi bio pojačan pritisak na Peking, pa tako sa eventualnom promenom vlasti u Rusiji, možda bi došlo i do uspostavljanja nekakvog Američko-ruskog vojnog saveza"
To ostavlja nadu da naša zemlja može da postane teritorija koja bi eventualno pored Turske bila mesto za pregovore sukobljenih strana, što bi itekako uticalo ne samo na jednu svojevrsnu potvrdu naše vojne neutralnosti, već i na sticanje prestiža u međunarodnoj zajednici, pogotovo među nama prijateljskim zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike.
Turska se u ovom sukobu odlično pozicionirala kao zemlja koja u potpunosti sarađuje i sa Kijevom i sa Moskvom. Dok sa jedne strane, Turska u potpunosti poštuje teritorijalni integritet Ukrajine, pa čak i prodaje sofisticirano oružje Kijevu, poput Bajraktar dronova, sa druge strane ima odlične ekonomske odnose sa Rusijom, i deluje kao konstruktivni medijator između sukobljenih strana.
Ankara ima za cilj da se u novom multipolarnom svetu pozicionira kao jedna od vodećih sila, na osnovu svog geografskog položaja, diplomatskog kapaciteta i političkog uticaja, pa i preko aktivnosti svojih oružanih snaga, od Libije, preko Sirije i Azerbejdžana. Ukoliko Turska uspe da prebrodi ekonomske poteškoće, u narednih pet do deset godina će najverovatnije ostvariti svoje zacrtane ciljeve.
Što se tiče Kine, ona je zvanično neutralna u ovom konfliktu, i poruke koje su se mogle čuti od strane Pekinga su uvek pozivale na uspotavljanje mira i vođenje dijaloga između sukobljenih strana.
Nezvanično, Kina je ekonomski i politički u potpunosti na strani Rusije, iz više razloga. Prvi i najosnovniji razlog je taj što Kina razume ovaj sukob između Zapada i Rusije (koji je zapravo započet gruzijskom krizom iz 2008. godine) kao poslednju "pripremu terena" pred onaj glavni nadolazeći sukob koji će definisati međunarodni poredak u ovom veku, a koji će se odvijati između Vašingtona, Pekinga i njihovih saveznika.
Cilj Vašingtona je da preko Ukrajine oslabi Rusiju u tolikoj meri da ona ne može da bude efikasan saveznik Kine, već više jedan problem za Peking, ukoliko se postigne to da se Rusija ekonomski, vojno i politički iscrpi, pa čak i toliko destabilizuje da dođe do promene vladajuće elite i eventualno i raspada Ruske Federacije kao takve.
Drugi cilj Vašingtona je svakako da od suparnika napravi saveznika kako bi bio pojačan pritisak na Peking, pa tako sa eventualnom promenom vlasti u Rusiji, možda bi došlo i do uspostavljanja nekakvog Američko-ruskog vojnog saveza.
Peking je svestan svega toga, i zna da nema još puno vremena za pripremu pre nego što tenzije u Južnom Pacifiku narastu do te mere, da zahtevaju oružanu intervenciju. Ono što je veliki nedostatak kineskih oružanih sila, to je nedostatak iskustva u pravom ratu. Time je iskustvo ruske vojske u
savremenom sukobu sa, ono što sada možemo slobodno da nazovemo NATO snagama, itekako dragoceno za oficirski kadar u Kini.
I na kraju, Pekingu je važno da Moskva ostvari svoje ciljeve u ovom sukobu i da izađe iz njega kao pobednik, što će onda značiti dodatni pritisak na Vašington i eventualno odlaganje konflikta u Južnom Pacifiku.
Izrael je manje prisutan u ukrajinskom konfliktu, najviše zbog permanentne preokupacije vezane za svoje susedstvo. Sa jedne strane, Izrael ima dobre odnose i sa Ukrajinom i Rusijom. Značajan broj i Rusa i Ukrajinaca je emigrirao u Izrael posle raspada SSSR-a. Mnoge poznate ličnosti i u Ukrajini i
Rusiji poseduju i izraelski pasoš.
Izrael je prirodno zabrinut zbog rastuće vojno-tehničke saradnje između trenutno njihovog glavnog suparnika Irana i Rusije, kao i sa mogućnošću da Iran uskoro razvije atomsku bombu. Izražavajući svoje nezadovoljstvo tom saradnjom, Izrael će najverovatnije početi sa isporukama vojne i obaveštajne pomoći Ukrajini, kao jasan signal Rusiji.
Naravno, ukoliko se proceni da Rusija ipak može da obuzda Iran, ili ukoliko se vojno-tehnička saradnja između te dve zemlje naglo obustavi, najverovatnije je da Izrael neće dalje želeti da se aktivnije meša u sukob na strani Ukrajine.
- Lakše je pokrenuti neki veliki događaj nego što može posle da se on zaustavi, jednom kada uhvati svojevrsni zalet. Mišljenja sam da prvo do samog vojnog sukoba između Ukrajine i Rusije ne bi došlo u ovoj godini, da je Donald Tramp pobedio Džoa Bajdena na predsedničkim izborima 2020 godine.
Najvažniji problemi između Kijeva i Moskve ne bi možda bili i dalje rešeni, s obzirom da nismo videli da su sukobljene strane ispoštovale Minsk-2 sporazum za vreme predsednika Trampa, ali takođe, možda bi postojala mogućnost nekih novih pregovora ili čak i dogovora između Kijeva i Moskve.
Pitanje je kako će situacija u Ukrajini da izgleda 2024. godine, da li će se i dalje voditi aktivna borbena dejstva, da li će sukob biti ograničen samo na teritoriju Ukrajine, ili će doći do direktnog uključivanja još nekih zemalja, pa i kako će sama društveno-ekonomsko-politička situacija da izgleda u Americi, Evropi, Ukrajini, Rusiji...
Čak i da Donald Tramp pobedi na izborima 2024. godine, veliko je pitanje šta će biti zapravo prioritet američke spoljne politike u tom trenutku, jer ipak ne treba zaboraviti da je glavni konkurent Sjedinjenim Američkim Državama i dalje Kina, a ne Rusija, i da je Vašington itekako zabrinut zbog vojnih aktivnosti Kine u Južnom Pacifiku, za koje smatraju da su direktan vojno-politički izazov Kine prema SAD-u.
Ovo je jedno izuzetno kompleksno pitanje na koje bi mogao da se da poduži odgovor. Ali najkraće moguće rečeno, stvari su se značajno promenile na gore posle 2014, što se tiče statusa ruskog jezika i kulture u Ukrajini. To se pogotovo osetilo 2019 godine, donošenjem novog zakona o jezicima u
Ukrajini, gde je na primer, krimskotatarski jezik podržan sa posebnim statusom unutar Ukrajine, dok su taj isti status izgubili ruski i beloruski jezici, kao i zanimljivo, Jidiš, što je naročito pogodilo jevrejsku zajednicu u Ukrajini.
Ovih dana smo svedoci nečega što izgleda kao nasilno preuzimanje kontrole od strane Kijeva nad imovinom Ukrajinske pravoslavne crkve - MP, koja je pod jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve, i jačanje podrške Pravoslavnoj crkvi Ukrajine, koja je priznata od strane Vaseljenske patrijaršije Carigrada, i koja je u direktnom sukobu sa Ruskom pravoslavnom crkvom.
Takođe, u poslednje vreme smo imali prilike da vidimo ružne slike koje su dolazile iz Ukrajine, poput spaljivanja knjiga ruskih pisaca i pesnika, rušenja i vandalizovanje spomenika ruskih istorijskih i kulturnih ličnosti, kao i nehumani tretman nad onim ukrajinskim građanima koji su bez suđenja bili označeni da su "saradnici okupatora".
S obzirom da se od 2014. godine stvara novi ukrajinski identitet koji se apsolutno temelji na anti-ruskom sentimentu, ovo i nije za čuđenje, ali je za svaku osudu, s obzirom da Kijev zvanično stremi ka tome da bude razvijena demokratija i buduća članica EU.
Ali ono što još više zabrinjava je ćutanje, pa time i tiho odobravanje takvog jednog ne-demokratskog ponašanja od strane samih zapadnih demokratija.
Ovo je pitanje koje sigurno podjenako muči kako Kijev, tako i Varšavu, Brisel, London i Vašington. Beloruske oružane snage još od početka godine sprovode masovne vojne vežbe i podižu borbenu gotovost. Železnička infastruktura u zemlji se osposobljavlja za korišćenje u slučaju potrebe brzog i
masovnog transporta vojne tehnike.
Rusija je takođe ozvaničila prisustvo oko 9.000 pripadnika svojih oružanih snaga na teritoriji Belorusije, a sam predsednik Belorusije, Aleksandar Lukašenko, je nedavno izjavio da oružane snage Belorusije i Rusije vežbaju zajedno kako bi dejstovale kao ujedinjena sila koja je spremna da odbije svaku agresiju na belorusku teritoriju.
Moja lična pretpostavka je da će do eventualnog uključenja Belorusije u sukob doći samo u slučaju da se Varšava odluči za nekakav vojni avanturizam i eventualno raspoređivanje svoje vojske na teritoriji zapadne Ukrajine.
Sa druge strane, i sami nagoveštaji da Belorusija može da se uključi u sukob, dok njena armija izvodi vojne vežbe, vezuju delove oružanih snaga Ukrajine ka granici sa Belorusijom, a to već znači da ti resursi ne mogu da se upotrebe tamo gde su pojačanja potrebna, a to je pre svega borbena linija u Donbasu.
Kijev je već aktivno pristupio obezbeđivanju granice sa Belorusijom, od pripreme sistema fortifikacija, do rušenja mostova i miniranja puteva i drugih površina, koje bi eventualno mogle biti korišćene od strane oružanih sila Belorusije u slučaju njihovog ulaska na teritoriju Ukrajine.
U svetlu svih tih ukrajinskih priprema za eventualnu odbranu, Minsk je već prijavljivao incidente sa ukrajinskim diverzantskim grupama koje su prelazile državnu granicu i dejstvovale na teritoriji Belorusije, ali još uvek nije došlo do nekih ozbiljnijih incidenata sa potencijalnim žrtvama sa obe strane.
Takođe treba imati u vidu da je predsednik Belorusije, Aleksandar Lukašenko imao izuzetno opasnu situaciju između 2020. i 2021. godine, kada je bio pokušaj organizovanja svojevrsnog beloruskog "Majdana", i da postoji mogućnost da se takva situacija ponovi u slučaju aktivnog učešća Belorusije u
ukrajinskom konfliktu. A to bi sve takođe dovelo do značajnih ekonomskih i političkih potresa u zemlji kao i novog talasa izbeglica, ali i stvaranja jedne nove nestabilnosti i neizvesnoti kako za Rusiju, tako i za Evropsku Uniju.
Reč o sagovorniku
Aleksa Filipović je rođen 1989. godine u Beogradu. Diplomirao je međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu 2014. godine, gde 2015. godine završava i master studije iz iste oblasti. Iste godine, na Univerzitetu Singidunum završava master studije iz ekonomije.
U 2016. godini prelazi da živi u Sankt Peterburg, gde 2018. godine završava magistarske studije na Fakultetu međunarodnih odnosa Sanktpeterburškog državnog univerziteta (Факультет Международных отношений СПбГУ) i nastavlja školovanje tamo upisom na doktorske studije.
U sklopu dalje specijalizacije, 2021. godine završava post-diplomske studije na Bečkoj diplomatskoj akademiji (Diplomatische Akademie Wien). Od 2022. godine, kao doktorand Sanktpeterburškog državnog univerziteta, nalazi se u Beogradu na stručnoj praksi u Institutu za evropske studije.
U prvoj polovini 2023. godine, očekuje se njegova uspešna odbrana doktorske teze pod nazivom "EU, NATO i Rusija u ideologiji i praksi desno-populističkih partija Finske i Skandinavije: uporedna analiza".
Pored aktivnog pisanja naučnih radova, redovno učestvuje na međunarodnim konferencijama, a takođe je prisutan i u domaćoj medijskoj sferi kao spoljnopolitički analitičar. Tečno govori engleski i ruski jezik, služi se francuskim jezikom i poseduje osnovno znanje nemačkog jezika.
Vesti iz Ukrajine čitajte OVDE.