KO JE BIO ČUVENI GOSPODAR VUČIĆ? Ulica u Beogradu nosi ime jednog od najmoćnijih Srba (VIDEO)
Na samoj granici beogradskih opština Voždovac i Vračar, prostire se široka ulica upečatljivog naziva, ulica koju svi često pominju i prolaze kroz nju ukoliko se nađu u Beogradu.
HEROJ NAD HEROJIMA DO TEMELJA PODRIVAO OSMANSKU IMPERIJU: Razlozi zbog kojih se Karađorđe vratio u Srbiju 1817. godine
PRVI NEŽNI TONOVI U NAŠOJ ZEMLJI: Dok su u Beogradu još svirale gusle, ovaj grad je dobio PRVI KLAVIR U SRBIJI!
NAJPOTRESNIJA PRIČA PRVOG SRPSKOG USTANKA: Turci su napali, a Srpkinje jednog sela ušle su u legendu! (FOTO)
Mnoge asocira na sadašnjeg predsednika, iako sasvim sigurno znaju da je naziv dobila po drugom čoveku koji je bio značajan u srpskoj istoriji. Pretpostavljamo da već znate o kojoj ulici je reč - Ulica gospodara Vučića.
Ova ulica nosi naziv po Tomi Vučiću Perišiću, čoveku od kojeg je jedino bio moćniji knez Miloš Obrenović lično. Toma je bio srpski vojskovođa iz doba Prvog i Drugog srpskog ustanka, vojvoda i ustavobranitelj.
U narodu poznat i kao Gospodar Vučić.
„Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u 'ladu... Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu... nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda.“
Rođen je 1788. godine, i važio je za neprikosnovenog vojskovođu i diplomatu. Prezime Perišić je nasledio od oca, dok se "vučje ime" u to vreme često davalo muškoj deci zbog verovanja da će ih zaštititi od bolesti ili iznenadne smrti.
Predstavljao se kao istinski narodni tribun, zaštitnik narodnih interesa pred birokratizovanim državnim aparatom.
Svoje seljačko odelo, iako je stekao veliko bogatstvo, nije menjao, a njegova kuća bila je prava narodna kancelarija u koju su slobodno dolazili seljaci iz unutrašnjosti Srbije.
Odnos sa knezom Milošem Obrenovićem bio je pun turbulencija. U jednom momentu bio je uvažavan u drugom smatran neprijateljem. Kao vođa Prvog i Drugog srpskog ustanka, imao je naročitu naklonost Obrenovića.
Osim što ga je proglasio čuvarem svog režima, knez mu je poverio još nekoliko važnih resora. Tako da je bio prvi ministra policije, komandant kneževe garde, upravnik ministarstva vojske, ali i nadzornik državnih građevina i državne kase. Miloš Obrenović je u njega imao toliko poverenja da mu je jednom prilikom poklonio i svoju sablju.
Takav potez praktično je označavao presedan u srpskoj istoriji, budući da su sablju do tada nosila isključivo kneževa braća. Međutim, to nije dugo trajalo.
Tridesetih godina 19. veka, zbog sukoba sa Miloševim režimom, koji je sve više ličio na diktaturu, Toma pada u kneževu nemilost. Kneževa samovolja dovela je do haosa u državnom i sudskom uređenju.
Pod takvim okolnostima, Toma staje na stranu ojađenog naroda, postajući glavni predstavnik opozicije u borbi protiv vlasti. Iako je i dalje važio za jednog od najbogatijih Srba, Vučić sa lakoćom osvaja simpatije građana.
Učešće u smeni vlasti i dovođenje Aleksandra Karađorđevića na presto 1842. godine, skupo ga je koštalo i posebno razbesnelo kneza Miloša.
Nakon svrgavanja Karađorđevića i ponovnog preuzimanja vlasti, Obrenovići nisu ostali dužni nekadašnjem Gospodaru. Optužili su ga izdaju i smestili iza rešetaka, da bi sredinom 1859. Toma Perišić preminuo u zatvoru pod nerazjašnjenim okolnostima. Engleski konzul u Beogradu izvestio je da je reč o posledicama trovanja, ali pravi uzrok njegove smrti do danas ostaje nepoznat.
Sahranjen je 1859. na Palilulskom groblju na Tašmajdanu. O tome je njegov praunuk Кosta Hristić zabeležio: „U kovčegu je ležao pokojnik bez odela, samo u gaćama i košulji. Izgledalo je kao da je to bio neki osuđenik i težak prestupnik. A to beše negda svemoćni vojvoda Toma Vučić Perišić“. Odatle su njegove kosti prenete 1904. u Gružu, u grobnicu crkve zakutske, njegove zadužbine.