"Borio sam se da sačuvam svoj život, a znao sam zašto moram da nastavim" Srpski humanitarac preživeo pakao na -40 stepeni, a iza svega stoji misija za troje dečaka (VIDEO)

Početkom 2026. godine Nikolić se, o svom trošku i uz pomoć prijatelja, uputio na novu veliku ekspediciju kroz Južnu Ameriku. Cilj je bio jasan – da kroz ekstremne sportske izazove prikupi novac za lečenje trojice bolesnih dečaka, Ognjena, Pavla i Vuka.

Na putu ga nisu štedeli ni teren ni vremenski uslovi. Prošao je preko zaleđenog Bajkalskog jezera, trčao 500 kilometara kroz Atakamu, jednu od najsurovijih pustinja na svetu, a zatim se upustio i u izazov vuče automobila.

Mrak, sneg i temperatura od -40 stepeni

Jedan od najdramatičnijih trenutaka dogodio se na severu, na deonici dugoj oko 35 kilometara između Alte i Karasjoka.

Nikolić se našao potpuno sam, u mrklom mraku, sa teškim sankama i rancem, dok je vetar duvao brzinom većom od 50 kilometara na sat. Temperatura je, prema njegovom svedočenju, imala osećaj od oko minus 40 stepeni.

Iza njega su već bili Aconcagua i nadmorska visina od 6.000 metara, bazni kamp Kolera, Atakama sa 500 pređenih kilometara, kao i 203 kilometra kroz Arktik.

- Našao sam se potpuno sam u mrklom mraku, sa preteškim sankama i rancem, u dubokom snegu, na deonici od oko 35 kilometara između Alte i Karasjoka, dok je vetar duvao preko 50 kilometara na sat, temperatura osećaj -40. Bio sam umoran, izgladneo i promrzao - opisao je Nikolić.

Četiri sata pokušavao da izađe iz šatora

U jednom trenutku situacija je postala toliko opasna da je morao da se skloni u šator.

Međutim, ni tamo nije bio bezbedan. Jak vetar pretio je da odnese čitavo sklonište, dok su mu garderoba, oprema i ostale stvari već bile potpuno mokre.

Satima je pokušavao da pronađe način da izađe iz šatora i nastavi put.

- Vetar je bio toliko jak da sam u jednom trenutku šator morao da držim rukama i nogama da ga ne odnese. Sve mi je već bilo mokro, garderoba, oprema, stvari, a ja sam četiri-pet sati pokušavao da pronađem način kako da izađem iz tog šatora i nastavim dalje - prisetio se.

A kada je konačno izašao, usledio je trenutak koji, kako kaže, kamera nije uspela da zabeleži.

Vetar odneo deo hrane i opreme

Čim je otvorio šator, snažan udar vetra podigao je sklonište. Nikolić je morao fizički da se bori sa njim kako ga ne bi izgubio.

Dok je pokušavao da ga obori i pričvrsti za tlo, sneg je počeo da puni bisage, mokra oprema dodatno je propadala, a stvari su letele na sve strane.

U mraku je izgubio deo hrane i opreme.

Od svega što mu je ostalo, među namirnicama je bila i čajna kobasica koju je kasnije jeo dok je nastavljao da hoda kroz surove uslove.

- U trenutku kada sam otvorio šator, vetar je direktno udario u otvor i podigao ga. Bukvalno sam se rvao sa šatorom da ga vetar ne odnese. Jedva sam uspeo da ga oborim i spustim na zemlju, a za to vreme bisage su mi se napunile snegom, sve što je do tada bilo mokro postalo je još gore, stvari su letele na sve strane, a deo hrane i opreme jednostavno je nestao u mraku - ispričao je.

"Razmišljao sam samo da ostanem živ"

U tom trenutku više nije bilo prostora za razmišljanje o rekordima i rezultatima. Prioritet je bio da preživi i nastavi dalje.

Nikolić je spakovao ono što mu je ostalo i krenuo kroz noć.

- Tada nisam razmišljao ni o rekordima, ni o kilometrima, ni o kamerama – razmišljao sam samo da ostanem živ - rekao je.

Ipak, njegova ekspedicija tu nije završena. Nakon svega usledila je i četvrta etapa – vuča automobila na deonici dugoj 45 kilometara.

Kada danas pogleda unazad, kaže da tek sada shvata koliko je malo nedostajalo da se sve završi drugačije.

- Danas, kada vratim film, shvatim koliko je malo nedostajalo da se sve završi drugačije i zato pre svega zahvaljujem dragom Bogu što me je vratio kući - istakao je

Više od 140.000 evra za troje dece

Iza svih ekstremnih izazova, međutim, stajao je jedan cilj koji je za Nikolića bio važniji od svakog rekorda – pomoć bolesnoj deci.

Tokom svojih humanitarnih poduhvata uspeo je da prikupi više od 140.000 evra za lečenje Ognjena, Pavla i Vuka.

Upravo zbog njih, kaže, svaki pretrpljeni bol, promrzli prsti, kilometri, glad i strah imali su smisla.

- Ako je bilo potrebno da ode do krajnjih granica svog tela i uma da bi neko dete dobilo šansu za život, onda je svaki promrzli prst, svaki kilometar, svaki trenutak gladi, bola i straha vredeo - poručio je Nikolić

Na kraju, njegovo iskustvo sa ekspedicije ostalo je sažeto u jednoj rečenici: "Te noći sam se borio da sačuvam svoj život".

Ali iza te borbe ostao je i rezultat zbog kojeg je sve počelo - novac koji je prikupljen kako bi troje bolesne dece dobilo šansu za lečenje.