FILMSKE PRIČE IZ KOVID BOLNICE: Dr Udovičić otkriva šta se sve dešavalo unutar zidova - rađanje ljubavi, "šverc" pečenja...
Direktor VMC Karaburma dr Ivo Udovičić kaže da je najteže bilo gledati mlade ljude kojima se gasi život
Za dva godine koliko traje korona kroz naše bolnice prošao je veliki broj ljudi. Dok se s jedne strane lekari bore za svoje pacijente, najviše se raduju kada ih izleče i pošalju kući. Naravno, nije bilo moguće sačuvati svačiji život, što zbog pridruženih bolesti, što zbog toga što su neki kasno došli lekaru, a uz to su bili i nevakcinisani. Svakako, bilo je i raznih anegdota, pa i nekih ljubavi koje su se dešavale u crvenim zonama.
IZNEDRILI 14 GENERACIJA SVEŠTENIKA: Eparhija Šabačka poklonila 120.000 dinara porodici kojoj je izgorela kuća
OGLASIO SE OTAC SPLIĆANINA NESTALOG U BEOGRADU: "Matej je dobar momak, ne bi otišao a da se nikome ne javi"
U BOMBONAMA NOKTI, U AJVARU RIBLJA KOST: Ispovest Beograđanke koja je ŠOKIRALA SVE naišla na lavinu komentara
Kako je to bilo u jednoj od bolnica priča pukovnik dr Ivo Udovičić, direktor VMC Karaburma dr Ivo Udovičić.
- Sa strahom smo se srodili, na strah smo se navikli, tako da ga više ne osećamo. Prošle godine ga je bilo više jer smo bili nezaštićeni, malo smo znali o virusu, nije bilo vakcina. Bolest je bila teška, smrtonosna, visoko zarazna, i svako od nas je u svakom trenutku, mogao zameniti skafander sa bolesničkom pidžamom i biti pacijent. U jednom trenutku, u decembru prošle godine, tačno pre godinu dana u bolnici je bilo jedna trećina pacijenata koji su bili zdravstveni radnici. Među njima je bilo 15 lekara, a u decembru mesecu ove godine imali smo dva zdravstvena radnika i oba su bila nevakcinisana - priča dr Udovičić.
To je ozbiljan znak, pojašnjava lekar, da vakcina radi, jer je sada većina zdrasvtvenog osoblja vakcinisana.
- Imali smo mnogo članova porodica zaposlenih, roditelja, baka, deka, članova familije, to je ono što je nama najteže, kada lečimo svoje. Tu je najviše i stresa i najviše neprospavanih noći, situacija se menjala iz sata u sat. Dalje, ono što je za nas bilo teško, naporno u teškoj zaštitnoj opremi, samo onaj ko nije radio u tome, ne može da razume. Imamo puno nepokretnih pacijenata, koje je trebalo okretati... Dalje, kad hoćete duboko da udahnete onda vam se ta maska natopljena znojem zalepi za lice i vi ostajete bez vazduha i tad vas hvata panika - priča dr Ivo.
Najviše sam se smejao...
Ima i lepih stvari u svemu ovome, objašnjava doktor jer dve godine, u kovid bolnicama rade mladi ljudi, lekari, medicinske sestre, tehničari...
- Ovde su se rađale i neke ljubavi, pa i neki brak... bilo je i dece.. Pa čak imamo i jedan brak među pacijentima. Imao sam skoro jednog pacijenta koji je bio na na ful fejs masci. Mi mu se borimo za život a on, slavi slavu za 10 dana - Mitrovdan. I on čovek samo planira kako će slaviti i nama kaže da požurimo s lečenjem. Kaže, samo da idem na slavu vraćam se odmah. Pa kako misiš, kažem ja njemu, da te šaljem među goste sa tom maskom, da sediš u čelu stola takav, dok mi stojimo u skafanderima pored tebe. Pa ko će ti čoveče doći na slavu? I ne shvata čovek šta mu ja govorim... Opet, on posle izvesnog vremena pa jel mogu ja ovde da slavim slavu? Ja ga pogledam, i kažem, može, može... I ništa prođe neko vreme, dolazim ja i vidim u jednoj prostoriji neke tanjiriće sa pečenjem... razmišljam šta je ovo, ne mogu da verujem, otkud pečenje... Potpuno sam sam zaboravio na njega, kad on stvarno doneo da počasti cimere... I ja dolazim kod njega i pitam ga, šta je ovo, a on kaže poslužite se i vi, znate da je slava... Pa kako, pobogu da jedem u crvenoj zoni, u zar ne vidiš da sam u skafanderu? A on će meni, ništa ne brinite, stiže i u zelenu zonu.... Dobro je na kraju ispalo, oporavili smo ga i sledeće godine će slaviti slavu - prepričava dr Udovičić,
Bilo je tu svega i svačega...
- Radujemo se kada ih otpratimo, kada ih izlečimo, a imam i crtež koji držim na stolu a to su mi poklonila deca čiji su roditelji bili ovde.
Ono što je najteže od svega je, kako kaže, gledati mlade ljude kojima se gasi život.
- Naša nemoć da im pomognemo, onim najtežim pacijentima, stavlja nas u očaj... To su mladi ljudi koji gube živote bespotrebno. A oni su samo trebali da se vakcinišu, samo toliko, jer vakcina mlade ljude štiti 100 odsto i od teškog oblika bolesti i od smrti. To je apsolutno dokazano. Niko mlad, a vakcinisan, nije bio u intenzivnoj niti umro kod nas u bolnici. Kad kažem mlad, mi smo napravili presek do 55, mislim na ove radno sposobne ali tu su bili i ovi od 20 godina. Imali smo šestoro mladih koji su umrli, preko 50 je ležalo u intenzivnoj, i niko od njih nije bio vakcinisan, to je ono što mogu da kažem - priča direktor VMC Karaburma.
Doktor Udovičić ističe da bi svi oni koji zatupaju tezu da nije potrebno da se vakcinišemo, treba da objasne svoju teoriju.
- Voleo bih da neko od ovih "eminentnih" profesora koji vole da pričaju da virus ne postoji ili da se neće vakcinisati, da objasne te svoje tvrdnje ali i da pojasne ovo. Oni filozofiraju, pričaju, ali mi radimo u crvenoj zoni pa znamo tačno sve. Vodim kovid bolnicu ali i šok sobu jer sam anesteziolog, gledam ih svaki dan, brojim ih... Preko 50 njih niko vakcinisan, neka sad meni neko objasni ovaj podatak, odmah ću mu poverovati, zašto su oni nevakcinisani umirali, a da niko ko je vakcinisan niti je došao u intenzivnu niti je umro. Koga su slušali ovi ljudi koji se nisu vakcinisali, zašto je kod njih taj strah od vakcine veći od straha za životom - pita se dr Ivo.
Bili smo rekorderi, ali se vakcinacija usporila
Mi smo na početku vakcinacije bili rekorderi i po broju vakcinacije, i brzo smo ih nabavili. Ali kako smo došli dovde da nam stopa vakcinacije nije zadovoljavajuća u odnosu na sve to? Da li smo mi najpametiniji, da li znamo nešto što drugi ne znaju, pa pojedinci neće da se vakcinišu.
no što mogu na kraju da kažem i apelujem je, ljudi vakcinišite se... Nadajmo se da ćemo se u neko dogledno vreme vratiti normalnom životu - poručuje dr Ivo Udovičić, direktor kovid bolnice Karaburma.