Tvrde da 1.100.000 vernika nije moglo da celiva Pojas Presvete Bogorodice: Dva detalja iz reda ruše računicu koja pokušava da obori taj broj

Iako na prvi pogled takva računica može delovati ubedljivo, problem je u tome što ona nije postavljena na preciznim osnovama. Računica koja se deli na internetu polazi od pretpostavke da je postojao samo jedan red, jedna tačka prilaska i da su svi vernici prilazili potpuno pojedinačno, jedan za drugim. Međutim, prema svedočenjima ljudi koji su zaista bili na licu mesta, prilaz nije bio organizovan na taj način.

Kako navode vernici koji su stajali u redu, postojale su dve tačke prilaska, dok je red za decu bio posebno odvojen. Upravo taj detalj bitno menja celu matematičku sliku.

Kako izgleda osnovna računica?

Ako se uzme podatak da je za 17 dana Pojasu Presvete Bogorodice prišlo više od 1.100.000 ljudi, osnovna prosečna računica izgleda ovako:

1.100.000 ljudi : 17 dana = oko 64.706 ljudi dnevno

Ako se zatim taj dnevni prosek podeli na 24 sata, dobija se:

64.706 : 24 = oko 2.696 ljudi na sat

Dalje, kada se broj ljudi po satu podeli na 60 minuta, dobija se:

2.696 : 60 = oko 45 ljudi u minutu

Upravo odavde nastaje tvrdnja koja se deli na društvenim mrežama - da je svaka osoba imala oko 1,3 sekunde. Međutim, ta računica bi bila tačna samo u jednom slučaju: da je sve išlo kroz jednu jedinu tačku.

Dve tačke prilaska menjaju računicu

Ako je bilo dve tačke prilaska, ukupan broj ljudi u minutu ne treba posmatrati kao da svi prolaze kroz jednu liniju. U tom slučaju, 45 ljudi u minutu deli se na dva paralelna toka.

To znači:

45 ljudi u minutu : 2 tačke prilaska = 22,5 ljudi po jednoj tački u minutu

Kada se 60 sekundi podeli sa 22,5 ljudi, dobija se:

60 : 22,5 = oko 2,6 sekundi po osobi

Dakle, već samo uvođenje dve tačke prilaska duplira vreme po osobi u odnosu na računicu koja se širi internetom. Umesto 1,3 sekunde, dolazi se do približno 2,6 sekundi po osobi.

Poseban red za decu dodatno menja prosek

Međutim, ni to nije kraj računice, jer je postojao i poseban red za decu. To znači da deo ukupnog broja ljudi nije prolazio kroz isti tok kao odrasli vernici.

Ako se napravi matematička pretpostavka da je, na primer, kroz odvojeni red za decu prošlo 10 odsto od ukupnog broja, onda se broj odraslih koji su prolazili kroz dve glavne tačke smanjuje.

Deset odsto od 1.100.000 iznosi:

110.000 dece

To znači da kroz dve glavne tačke nije prošlo 1.100.000 ljudi, već oko:

990.000 odraslih

Kada se 990.000 ljudi podeli na 17 dana, dobija se:

990.000 : 17 = oko 58.235 ljudi dnevno

Na sat:

58.235 : 24 = oko 2.426 ljudi na sat

Na minut:

2.426 : 60 = oko 40 ljudi u minutu

Kada se taj broj podeli na dve tačke prilaska:

40 : 2 = 20 ljudi po jednoj tački u minutu

To znači:

60 : 20 = oko 3 sekunde po osobi

Dakle, već uz razumnu pretpostavku da je desetina vernika išla kroz poseban dečji red, prosečno vreme po osobi na glavnim tačkama prilaska raste na oko tri sekunde.

Ako je dece bilo više, računica se dodatno menja

Ukoliko se pretpostavi da je kroz poseban red za decu prošlo 15 odsto ukupnog broja, računica izgleda ovako:

15 odsto od 1.100.000 = 165.000 dece

Tada bi kroz dve glavne tačke prošlo oko:

935.000 odraslih

Dnevno:

935.000 : 17 = oko 55.000 ljudi dnevno

Na sat:

55.000 : 24 = oko 2.291 ljudi na sat

Na minut:

2.291 : 60 = oko 38 ljudi u minutu

Po jednoj od dve tačke prilaska:

38 : 2 = 19 ljudi u minutu

To znači:

60 : 19 = oko 3,1 sekunda po osobi

Ova računica ne dokazuje automatski tačan broj ljudi, ali pokazuje da objave sa društvenih mreža ne daju potpunu sliku. One uzimaju najstrožu moguću pretpostavku i predstavljaju je kao dokaz, iako realna organizacija reda nije bila takva.

Nije isto „prosečno vreme“ i stvarno zadržavanje

Važno je naglasiti još jednu stvar: prosečna matematička vrednost ne znači da se svaka osoba zadržavala identično. Neko se zadržao kraće, neko duže, neko je samo prošao i poklonio se, neko je celivao svetinju, a deca su imala poseban tok.

Takođe, protok ljudi u ovakvim situacijama ne funkcioniše kao red na šalteru, gde jedna osoba mora potpuno da završi sve pre nego što druga priđe. Kod ovakvih organizovanih poklonjenja ljudi se kreću u kontinuitetu, redari usmeravaju protok, a više osoba može gotovo istovremeno da se približi prostoru oko svetinje.

Zbog toga se broj od 1,3 sekunde ne može uzeti kao konačan dokaz da je podatak netačan. On je samo rezultat jedne uprošćene i nepotpune pretpostavke.

Problem je u pogrešno postavljenoj pretpostavci

Matematički, najspornije nije samo deljenje brojeva, već početna premisa. Kada neko računa da je 1.100.000 ljudi za 17 dana moralo da znači 1,3 sekunde po osobi, on zapravo pretpostavlja sledeće:

da postoji samo jedna tačka prilaska,

• da ne postoji poseban red za decu,
• da nema paralelnog protoka,
• da se svi kreću istim ritmom,
• da se broj odnosi isključivo na pojedinačno celivanje, a ne na ukupan broj ljudi koji su prišli svetinji,
• da organizacija nije omogućavala brži i širi prolaz ljudi.
• Ako bilo koja od ovih pretpostavki nije tačna, onda ni zaključak ne može biti precizan.

Brojke treba tumačiti oprezno

To ne znači da javnost ne treba da postavlja pitanja o velikim brojevima i procenama. Naprotiv, svaki javno iznet podatak može biti predmet provere. Međutim, provera mora biti korektna, a ne zasnovana na uprošćenoj računici koja zanemaruje ono što se događalo na terenu.

Precizna procena broja ljudi zavisila bi od mnogo faktora: koliko je tačno sati dnevno prilaz bio omogućen, koliko je ljudi prolazilo kroz svaki tok, koliko je dece bilo u posebnom redu, kako su se kolone smenjivale i da li je broj zasnovan na proceni protoka, organizacionim podacima ili nekoj drugoj evidenciji.

Bez tih podataka, tvrdnja da je „matematika dokazala nemogućnost“ nije dovoljno utemeljena.

Objave često pišu oni koji nisu stajali u redu

Zbog toga ovakve objave mogu da dovedu javnost u zabludu. One izgledaju kao matematička analiza, ali zapravo ne uzimaju u obzir osnovne činjenice o organizaciji reda. Kada se u računicu uključe dve tačke prilaska i poseban red za decu, tvrdnja o 1,3 sekunde po osobi više ne stoji kao jedino moguće objašnjenje.

Posebno je važno naglasiti da ovakve objave i komentare tog tipa veoma često pišu ljudi koji nisu stajali u redu, nisu bili na licu mesta i ne znaju kako je prilaz Pojasu Presvete Bogorodice zaista izgledao. Upravo zato izostavljaju ključni deo konteksta, a pojednostavljenu računicu predstavljaju kao konačan dokaz, iako ona ne odgovara stvarnoj organizaciji na terenu.