Nema "dobar dan", ali ima 10 zahteva: Ispovest beogradskog konobara koja razotkriva bizarno ponašanje gostiju u lokalima - Gde su nestali maniri i kako da ih vratimo?

Srbija je još u 16. veku dobila svoju prvu kafanu u Beogradu. To mesto bilo je rezervisano za uzak krug ljudi, uglavnom muškarce i privilegovane slojeve društva. Danas, skoro pet vekova kasnije, ugostiteljski objekti su postali deo svakodnevice, mesta susreta, odmora i navike bez koje mnogi ne mogu da izdrže ni nekoliko dana.

Ali, iza pune bašte i šoljice kafe, krije se druga strana priče: Ona o gostima o kojima se retko govori naglas.

- Sve počinje od ulaska, započinje svoju priču konobar iz jednog poznatog beogradskog restorana.

- Imate goste koji uđu bez "dobar dan", bez pogleda, bez minimuma kulture, ali sa očekivanjem da im ispunite deset zahteva u roku od minut. Neki se obraćaju kao da ste ispod njih, kao da ste tu samo da služite njihovu kafu, a ne čovek koji radi svoj posao.

Prvi utisak, kaže, često određuje tok celog odnosa.

- Nije problem rad, navikli smo na tempo, na gužvu, na umor. Problem je odnos. Kada vas neko tretira kao da ne vredite, to ostaje duže nego bilo kakav naporan dan.

Kada konačno dođe red na porudžbinu, stvari često krenu u potpuno drugom smeru.

- Desi se da priđem stolu, kulturno pitam šta žele, oni kažu "samo sekund". I taj sekund traje. Vraćam se više puta, oni se premišljaju, gledaju jelovnik kao da kupuju stan, a ne ručak. A onda na kraju - jedna kafa. Ili grilovano povrće. I sve to dok imaš deset drugih stolova koji čekaju da ih neko uopšte primeti.

Ni ambijent, kako kaže, ne prolazi bez intervencija gostiju.

- Imate goste koji traže da se muzika smanji, pa promeni, pa da bude "nešto laganije", pa onda da opet bude glasnije. Nećete verovati, ali bilo je i gostiju koji su tražili "muziku sa rečima". Nekad možemo sve da razumemo, stvarno, ali nekad to prelazi granicu. Lokal mora da ima muziku, nije to privatna zabava gde svako podešava atmosferu kako mu odgovara.

Kako se obrok bliži kraju, neretko počinje nova vrsta "igre".

- Najgori scenario je kad neko pojede skoro sve , tanjir maltene čist, i onda kaže da hrana nije bila dobra. Ili da nije bila dovoljno pečena. Ili, klasika, "našao sam dlaku". I to baš na kraju. Naravno da je cilj da ne plate. I vi to znate, oni znaju da vi znate, ali svi ćutite jer morate da ostanete profesionalni.

Poseban izazov su porodice koje dolaze sa decom, ali nikako zbog dece, već zbog ponašanja odraslih.

- Deca trče, sudaraju se sa nama dok nosimo pune ruke hrane, provlače se između stolova. To je opasno. A roditelji sede i očekuju da mi pazimo na njihovu decu dok oni piju kafu. To nije deo našeg posla.

Jedan događaj, kaže, i danas ga progoni.

- Kao ocu i kao konobaru, zauvek će mi u sećanju ostati situacija na Adi Ciganliji. Žena je prijavila nestanak deteta policiji. Policajka je obišla ceo krug i nije ga našla, pa ju je pozvala da proveri gde je. Pitala je: Gde ste vi, da li ste našli dete? A ona kaže: "Nisam, ja sam još uvek u kafiću… pijem kafu." To je trenutak kada shvatiš da neke stvari prevazilaze posao.

Apsurdi se, međutim, tu ne završavaju. Naprotiv, niz je predugačak.

- Sećam se i gošće koja je naručila čorbu za decu. Deca jedu, a ona u tom momentu podiže noge na sto, kao kod kuće. Kada sam je zamolio da ih spusti, bila je iskreno začuđena, kao da sam ja preterao. To su situacije gde ne znaš da li da reaguješ kao konobar ili kao čovek.

Tu su i svakodnevni, "sitni" momenti koji se gomilaju i na kraju postanu teži od bilo kakve gužve ili punog lokala: Niz naizgled bezazlenih zahteva, stalno dozivanje, menjanje narudžbina u hodu, vraćanje po deset puta za isti sto zbog stvari koje su mogle biti rečene odjednom. Upravo ti detalji, koji pojedinačno deluju nevažno, u zbiru stvaraju pritisak i umor koji se ne vidi spolja, ali ga svaki konobar itekako oseća do kraja smene i neretko nosi kući.

- Uđu bez pozdrava, pa traže čašu vode. Pa još jednu. Pa slamčicu. Pa limun. Pa nešto treće. Vratiš se deset puta za isti sto. Ili naruče nešto što ne postoji: Kapućino sa šlagom, produženu kafu sa mlekom u maloj šolji. I onda se ljute kad im objasniš da to tako ne ide.

Zastaje na trenutak, pa dodaje nešto što se retko čuje.

- Ljudi često misle da je ovaj posao lak. Da je to samo nošenje tacne i uzimanje porudžbine uz "debeo" bakšiš. Ali zapravo radite sa ljudima u njihovim najboljim i najgorim izdanjima i morate da ostanete smireni u oba slučaja.

Ipak, na kraju, vraća ravnotežu.

- Nije sve u bakšišu, koji je kod nas često misaona imenica. Naravno da znači, ali nije presudan. Mnogo više znači kada vam neko kaže "hvala", kada vas pogleda kao čoveka, kada pokaže osnovno poštovanje.

- I ima takvih gostiju. Ima divnih ljudi koji dolaze, koji poštuju, koji razumeju. Zbog njih ovaj posao i dalje ima smisla. Samo bi bilo lepo da ih ima više, jer kultura se ne služi na tacni, ona se nosi sa sobom, kaže ovaj ugostitelj.

U konačnici, ova ispovest nije priča o lošim gostima, već o granici koju kao društvo sve češće brišemo, a to je ona između usluge i poštovanja.

Najčešće samo treba pokazati osnovnu kulturu i svest da sa druge strane tacne stoji čovek, a ne servis. 

Jer način na koji se ponašamo u najobičnijim situacijama, poput odlaska na kafu, možda najbolje pokazuje kakvi smo zapravo.

Srbija Danas