Нема "добар дан", али има 10 захтева: Исповест београдског конобара која разоткрива бизарно понашање гостију у локалима - Где су нестали манири и како да их вратимо?

Србија је још у 16. веку добила своју прву кафану у Београду. То место било је резервисано за узак круг људи, углавном мушкарце и привилеговане слојеве друштва. Данас, скоро пет векова касније, угоститељски објекти су постали део свакодневице, места сусрета, одмора и навике без које многи не могу да издрже ни неколико дана.

Али, иза пуне баште и шољице кафе, крије се друга страна приче: Она о гостима о којима се ретко говори наглас.

- Све почиње од уласка, започиње своју причу конобар из једног познатог београдског ресторана.

- Имате госте који уђу без "добар дан", без погледа, без минимума културе, али са очекивањем да им испуните десет захтева у року од минут. Неки се обраћају као да сте испод њих, као да сте ту само да служите њихову кафу, а не човек који ради свој посао.

Први утисак, каже, често одређује ток целог односа.

- Није проблем рад, навикли смо на темпо, на гужву, на умор. Проблем је однос. Када вас неко третира као да не вредите, то остаје дуже него било какав напоран дан.

Када коначно дође ред на поруџбину, ствари често крену у потпуно другом смеру.

- Деси се да приђем столу, културно питам шта желе, они кажу "само секунд". И тај секунд траје. Враћам се више пута, они се премишљају, гледају јеловник као да купују стан, а не ручак. А онда на крају - једна кафа. Или гриловано поврће. И све то док имаш десет других столова који чекају да их неко уопште примети.

Ни амбијент, како каже, не пролази без интервенција гостију.

- Имате госте који траже да се музика смањи, па промени, па да буде "нешто лаганије", па онда да опет буде гласније. Нећете веровати, али било је и гостију који су тражили "музику са речима". Некад можемо све да разумемо, стварно, али некад то прелази границу. Локал мора да има музику, није то приватна забава где свако подешава атмосферу како му одговара.

Како се оброк ближи крају, неретко почиње нова врста "игре".

- Најгори сценарио је кад неко поједе скоро све , тањир малтене чист, и онда каже да храна није била добра. Или да није била довољно печена. Или, класика, "нашао сам длаку". И то баш на крају. Наравно да је циљ да не плате. И ви то знате, они знају да ви знате, али сви ћутите јер морате да останете професионални.

Посебан изазов су породице које долазе са децом, али никако због деце, већ због понашања одраслих.

- Деца трче, сударају се са нама док носимо пуне руке хране, провлаче се између столова. То је опасно. А родитељи седе и очекују да ми пазимо на њихову децу док они пију кафу. То није део нашег посла.

Један догађај, каже, и данас га прогони.

- Као оцу и као конобару, заувек ће ми у сећању остати ситуација на Ади Циганлији. Жена је пријавила нестанак детета полицији. Полицајка је обишла цео круг и није га нашла, па ју је позвала да провери где је. Питала је: Где сте ви, да ли сте нашли дете? А она каже: "Нисам, ја сам још увек у кафићу… пијем кафу." То је тренутак када схватиш да неке ствари превазилазе посао.

Апсурди се, међутим, ту не завршавају. Напротив, низ је предугачак.

- Сећам се и гошће која је наручила чорбу за децу. Деца једу, а она у том моменту подиже ноге на сто, као код куће. Када сам је замолио да их спусти, била је искрено зачуђена, као да сам ја претерао. То су ситуације где не знаш да ли да реагујеш као конобар или као човек.

Ту су и свакодневни, "ситни" моменти који се гомилају и на крају постану тежи од било какве гужве или пуног локала: Низ наизглед безазлених захтева, стално дозивање, мењање наруџбина у ходу, враћање по десет пута за исти сто због ствари које су могле бити речене одједном. Управо ти детаљи, који појединачно делују неважно, у збиру стварају притисак и умор који се не види споља, али га сваки конобар итекако осећа до краја смене и неретко носи кући.

- Уђу без поздрава, па траже чашу воде. Па још једну. Па сламчицу. Па лимун. Па нешто треће. Вратиш се десет пута за исти сто. Или наруче нешто што не постоји: Капућино са шлагом, продужену кафу са млеком у малој шољи. И онда се љуте кад им објасниш да то тако не иде.

Застаје на тренутак, па додаје нешто што се ретко чује.

- Људи често мисле да је овај посао лак. Да је то само ношење тацне и узимање поруџбине уз "дебео" бакшиш. Али заправо радите са људима у њиховим најбољим и најгорим издањима и морате да останете смирени у оба случаја.

Ипак, на крају, враћа равнотежу.

- Није све у бакшишу, који је код нас често мисаона именица. Наравно да значи, али није пресудан. Много више значи када вам неко каже "хвала", када вас погледа као човека, када покаже основно поштовање.

- И има таквих гостију. Има дивних људи који долазе, који поштују, који разумеју. Због њих овај посао и даље има смисла. Само би било лепо да их има више, јер култура се не служи на тацни, она се носи са собом, каже овај угоститељ.

У коначници, ова исповест није прича о лошим гостима, већ о граници коју као друштво све чешће бришемо, а то је она између услуге и поштовања.

Најчешће само треба показати основну културу и свест да са друге стране тацне стоји човек, а не сервис. 

Јер начин на који се понашамо у најобичнијим ситуацијама, попут одласка на кафу, можда најбоље показује какви смо заправо.

Србија Данас