Srbi se ovoga najviše stide: Ovo su najveće tabu teme u našoj zemlji

Iako deluje da kao društvo postajemo otvoreniji, još uvek postoje teme koje su potisnute, obavijene neprijatnošću, stidom ili nelagodom. Neke se prećutkuju zbog porodičnog mira, neke zbog društvenih normi, a neke zato što ne znamo kako da ih izgovorimo.

Porodica: Mesto ljubavi – i tišine

Porodica je temelj društva, ali i prostor u kojem se mnoge osetljive teme izbegavaju. Porodično nasilje, iako zakonski prepoznato, često ostaje iza zatvorenih vrata. U manjim sredinama, ono se i dalje tumači kao „privatna stvar“, a žrtve su često prepuštene same sebi.

Postoje i teme koje su gotovo potpuno izostavljene iz javnog govora – zloupotreba dece, zanemarivanje starijih članova porodice, ili duboke porodične disfunkcije koje se godinama guraju pod tepih.

Neplodnost i vantelesna oplodnja takođe su okružene nerazumevanjem. Mnogi parovi izbegavaju da govore o svojim iskustvima iz straha od osude ili neželjenih komentara okoline.

Intimnost i lični identitet

Tema intimnosti i ličnog identiteta u velikoj meri ostaje nedovoljno osvetljena. Ljudi koji se ne uklapaju u uobičajene obrasce ponašanja, bilo zbog ličnih uverenja, iskustava ili osećaja pripadnosti, često se povlače u tišinu iz straha da neće biti shvaćeni.

Takođe, osobe koje ne osećaju izraženu potrebu za bliskošću ili seksualnošću – ili imaju drugačiji doživljaj tih sfera života – često ostaju neshvaćene. O tome se ne razgovara ni u obrazovanju, ni u porodici, a retko i u medijima.

Partnerska bliskost u starijem životnom dobu takođe je marginalizovana. Intimne potrebe starijih gotovo da se ne priznaju, što doprinosi osećaju izolovanosti i nevidljivosti.

Vera i lični doživljaj duhovnosti

Vera je duboko ukorenjena u svakodnevni život velikog broja ljudi u Srbiji. Ipak, pitanja ličnog doživljaja duhovnosti, unutrašnjih preispitivanja ili sumnji, retko se dele otvoreno. Mnogi koji se suočavaju sa različitim pogledima na veru izbegavaju da o tome govore, iz straha da ne budu pogrešno protumačeni.

Isto važi i za ljude koji se izjašnjavaju kao ateisti ili agnostici – često se susreću sa neodobravanjem ili nerazumevanjem, iako su njihova pitanja jednako duboka i ljudska.

Psihičko zdravlje: Teme koje još nisu stigle do običnog razgovora

Mentalno zdravlje i dalje nosi ozbiljnu stigmu. Ljudi koji se bore sa depresijom, anksioznošću ili drugim psihološkim teškoćama često odustaju od traženja pomoći jer strahuju od osude. Rečenice poput „nije ti ništa“ ili „proći će“ i dalje su najčešći odgovori koje neko dobije kada podeli da mu je teško.

Psihoterapija se sve više prihvata, ali kod mnogih i dalje izaziva nelagodu – kao da priznanje da ti je potrebna pomoć znači slabost. A teme poput samoubistva ostaju gotovo potpuno isključene iz javnog govora, iako su itekako prisutne i bolne.

Zavisnosti, bilo da je reč o alkoholu, drogama, kockanju ili modernim oblicima kao što je digitalna zavisnost, često ostaju neregistrovane u porodici i društvu, dok se posledice ne pokažu u najtežim oblicima.

Siromaštvo i društvena nejednakost

U vremenu kada se vrednosti sve češće mere spoljnim uspehom, siromaštvo postaje gotovo nevidljivo. Ljudi koji svakodnevno žive na granici egzistencije retko imaju prostora da se njihov glas čuje. Pitanja preživljavanja, nejednakih šansi i osnovnih životnih uslova često ostaju potisnuta ispod površine svakodnevice.

Beskućnici u urbanim sredinama gotovo da ne postoje u medijima, a njihov položaj u sistemu je praktično nevidljiv. Osobe sa invaliditetom suočavaju se ne samo sa arhitektonskim barijerama, već i sa društvenom isključenošću i predrasudama.

Žene i njihove neispričane priče

Postoje grupe žena čije se borbe retko pominju. Žene koje su bile u zatvoru često se po izlasku suočavaju sa potpunom izolacijom, bez podrške, posla ili šanse za novi početak. One su gotovo nevidljive u javnom prostoru.

Sličnu poziciju imaju i žene iz marginalizovanih zajednica – posebno Romkinje, koje su suočene sa višestrukom diskriminacijom, a njihove životne priče često ostaju van svakog fokusa.

Za kraj: Da li je tišina još uvek zlato?

Tabui ne nestaju sami. Oni opstaju dok god o njima ne govorimo. Kada ćutimo o mentalnom zdravlju, intimnim temama, porodičnim teškoćama ili društvenim nejednakostima – ti problemi ne prestaju da postoje. Naprotiv, rastu u tišini i često postaju još teži.

Zato je važno da otvorimo prostor za razgovor – smiren, sa razumevanjem i bez osude. Samo tako možemo stvoriti društvo u kojem ljudi ne moraju da se stide onoga što osećaju, kroz šta prolaze ili ko su.