Срби се овога највише стиде: Ово су највеће табу теме у нашој земљи

Иако делује да као друштво постајемо отворенији, још увек постоје теме које су потиснуте, обавијене непријатношћу, стидом или нелагодом. Неке се прећуткују због породичног мира, неке због друштвених норми, а неке зато што не знамо како да их изговоримо.

Породица: Место љубави – и тишине

Породица је темељ друштва, али и простор у којем се многе осетљиве теме избегавају. Породично насиље, иако законски препознато, често остаје иза затворених врата. У мањим срединама, оно се и даље тумачи као „приватна ствар“, а жртве су често препуштене саме себи.

Постоје и теме које су готово потпуно изостављене из јавног говора – злоупотреба деце, занемаривање старијих чланова породице, или дубоке породичне дисфункције које се годинама гурају под тепих.

Неплодност и вантелесна оплодња такође су окружене неразумевањем. Многи парови избегавају да говоре о својим искуствима из страха од осуде или нежељених коментара околине.

Интимност и лични идентитет

Тема интимности и личног идентитета у великој мери остаје недовољно осветљена. Људи који се не уклапају у уобичајене обрасце понашања, било због личних уверења, искустава или осећаја припадности, често се повлаче у тишину из страха да неће бити схваћени.

Такође, особе које не осећају изражену потребу за блискошћу или сексуалношћу – или имају другачији доживљај тих сфера живота – често остају несхваћене. О томе се не разговара ни у образовању, ни у породици, а ретко и у медијима.

Партнерска блискост у старијем животном добу такође је маргинализована. Интимне потребе старијих готово да се не признају, што доприноси осећају изолованости и невидљивости.

Вера и лични доживљај духовности

Вера је дубоко укорењена у свакодневни живот великог броја људи у Србији. Ипак, питања личног доживљаја духовности, унутрашњих преиспитивања или сумњи, ретко се деле отворено. Многи који се суочавају са различитим погледима на веру избегавају да о томе говоре, из страха да не буду погрешно протумачени.

Исто важи и за људе који се изјашњавају као атеисти или агностици – често се сусрећу са неодобравањем или неразумевањем, иако су њихова питања једнако дубока и људска.

Психичко здравље: Теме које још нису стигле до обичног разговора

Ментално здравље и даље носи озбиљну стигму. Људи који се боре са депресијом, анксиозношћу или другим психолошким тешкоћама често одустају од тражења помоћи јер страхују од осуде. Реченице попут „није ти ништа“ или „проћи ће“ и даље су најчешћи одговори које неко добије када подели да му је тешко.

Психотерапија се све више прихвата, али код многих и даље изазива нелагоду – као да признање да ти је потребна помоћ значи слабост. А теме попут самоубиства остају готово потпуно искључене из јавног говора, иако су итекако присутне и болне.

Зависности, било да је реч о алкохолу, дрогама, коцкању или модерним облицима као што је дигитална зависност, често остају нерегистроване у породици и друштву, док се последице не покажу у најтежим облицима.

Сиромаштво и друштвена неједнакост

У времену када се вредности све чешће мере спољним успехом, сиромаштво постаје готово невидљиво. Људи који свакодневно живе на граници егзистенције ретко имају простора да се њихов глас чује. Питања преживљавања, неједнаких шанси и основних животних услова често остају потиснута испод површине свакодневице.

Бескућници у урбаним срединама готово да не постоје у медијима, а њихов положај у систему је практично невидљив. Особе са инвалидитетом суочавају се не само са архитектонским баријерама, већ и са друштвеном искљученошћу и предрасудама.

Жене и њихове неиспричане приче

Постоје групе жена чије се борбе ретко помињу. Жене које су биле у затвору често се по изласку суочавају са потпуном изолацијом, без подршке, посла или шансе за нови почетак. Оне су готово невидљиве у јавном простору.

Сличну позицију имају и жене из маргинализованих заједница – посебно Ромкиње, које су суочене са вишеструком дискриминацијом, а њихове животне приче често остају ван сваког фокуса.

За крај: Да ли је тишина још увек злато?

Табуи не нестају сами. Они опстају док год о њима не говоримо. Када ћутимо о менталном здрављу, интимним темама, породичним тешкоћама или друштвеним неједнакостима – ти проблеми не престају да постоје. Напротив, расту у тишини и често постају још тежи.

Зато је важно да отворимо простор за разговор – смирен, са разумевањем и без осуде. Само тако можемо створити друштво у којем људи не морају да се стиде онога што осећају, кроз шта пролазе или ко су.