Tragedija koja je došla bez upozorenja: Pucnjava u Ribnikaru i Mladenovcu kao savršen primer "Crnog labuda"

Fenomen "crnog labuda", kako ga je definisao Nasim Nikolas Taleb, odnosi se na događaje koji su potpuno neočekivani, izazivaju velike posledice i tek naknadno deluju kao da su bili predvidivi. 

Kada analiziramo slučaj masovnog ubistva koje je počinio tada trinaestogodišnji dečak, jasno vidimo kako se ovaj strašni događaj može smatrati "crnim labudom" u psihološkom i društvenom smislu.

Teorija Crnog labuda, koju je razvio pisac i analitičar Nasim Taleb, odnosi se na događaje koji su potpuno neočekivani, imaju ogroman uticaj na društvo i tek nakon što se dogode, ljudi pokušavaju da ih objasne kao nešto što je bilo moguće predvideti. Pre tragedije, dečak-ubica bio je opisan kao odličan učenik, bez ikakvog kriminalnog dosijea ili izraženih problema u ponašanju. Ni škola, ni roditelji, ni društvo nisu naslutili da bi dečak mogao da postane izvršilac jednog od najstrašnijih zločina u novijoj srpskoj istoriji. 

Upravo tu neočekivanost tragedije možemo povezati sa Crnim labudom.

Pucnjava u Ribnikaru ostavila je duboke posledice na celo srpsko društvo. Promenila je način na koji se razmišlja o bezbednosti u školama, otvorila velike debate o pristupu oružju, ali i o mentalnom zdravlju dece i roditeljskoj odgovornosti. Šok, strah i osećaj nesigurnosti javili su kod roditelja, učenika i nastavnika širom Srbije, a pitanja o tome kako je do ove tragedije došlo i da li je mogla biti sprečena počela da se postavljaju istog trenutka.

Tipično za Crne labudove, nakon samog događaja usledilo je intenzivno traganje za objašnjenjima. Istraživani su detalji iz života dečaka, njegovo interesovanje za masovne pucnjave, treninzi u streljani, i sama porodična situacija. 

Ono što pre 3. maja nije izgledalo kao ozbiljan signal, odjednom je postalo predmet analize, u pokušaju da se razume kako je došlo do ovakvog čina.

Slične osobine masovnih napada, koje u najnovijim istraživanjima nazivaju "Crnim labudovima masovnih pucnjava", pokazuju da ovakvi događaji, iako retki, nastaju u društvima sa već postojećim problemima — normalizacijom nasilja, lakom dostupnošću oružja, sve izraženijim mentalnim krizama i izostankom pravovremenih reakcija. Ribnikar, nažalost, svedoči da ni Srbija više nije imuna na takve pojave.

Masakr koji je počinio ovaj dečak, pokazao je koliko je društvo ranjivo pred događajima koje ne očekuje, ali koji ga zauvek promene. 

Iako se u trenutku činilo nemogućim, danas je jasno da je Srbija, suočena sa svojim Crnim labudom, primorana da menja pristupe obrazovanju, bezbednosti i mentalnom zdravlju budućih generacija.

Prema izjavama oca Vladimira Kecmanovića, kao i svedočanstvima nastavnika i prijatelja, dečak ubica nije pokazivao klasične znake devijantnog ponašanja. Bio je odličan učenik, takmičio se na školskim smotrama, imao prijatelje i učestvovao u redovnim školskim aktivnostima. Njegovo nasilno ponašanje nije bilo predvidivo na osnovu poznatih obrazaca rizičnog ponašanja kod mladih.

- Tragedija je još veća što je mom sinu nastavnica Tatjana prenela ljubav prema istoriji, ja sam ga vozio na takmičenja gde je išao sa svojim drugom u kog je pucao, ja i dan danas nemam objašnjenja za sve to. Taj fenomen se zove fenomen crnog labuda, a da sam ja kriv, ne biste me sigurno gledali ovde - ovim rečima se u Višim sudom u Beogradu Vladimir Kecmanovoć izjasnio po tužbi Tatjane Stevanović, ranjene nastavnice istorije. 

Ovo savršeno odgovara prvoj karakteristici "crnog labuda" – ništa u dotadašnjem ponašanju nije ukazivalo na tragediju.

Samo dan kasnije, Srbija je bila pogođena još jednom tragedijom - masakrom u selima u okolini Mladenovca i Smedereva, gde je Uroš Blažić, dvadesetjednogodišnjak, nasumično pucao i ubio 9, a ranio 13 osoba.

Oba ova događaja predstavljaju primere Crnog labuda - fenomena koji označava potpuno neočekivane događaje sa ogromnim posledicama, koje ljudi naknadno pokušavaju da objasne i racionalizuju. Pre tragedije, ni u jednom ni u drugom slučaju nije bilo jasnih signala da će doći do ovakvih katastrofa. Dečak ubica je bio uzoran đak, dok su recimo, kod Uroša Blažića bile prisutne pojedine sitne opaske i incidenti prolazili neprimećeno ili su zanemarivani, sve do trenutka kada su posledice postale tragično očigledne.

Tipično za Crne labudove, i u slučaju Ribnikara i u slučaju krvavog pohoda Uroša Blažića, usledila je retrospektivna racionalizacija. 

Stručnjaci, policija, mediji i javnost danima su analizirali motive, ponašanja i postupke aktera, tragajući za odgovorima. Da li su signali postojali, ali nisu bili prepoznati? Da li su institucije zakazale? Šta je društvo moglo da učini da spreči ove masakre?

Pored ogromnog bola, ove tragedije ostavile su Srbiji i ozbiljnu lekciju - da nijedno društvo nije imuno na Crne labudove. Masakr u Ribnikaru i pucnjava Uroša Blažića zajedno ukazuju na potrebu za hitnim promenama: u sistemu obrazovanja, kontroli oružja, mentalnom zdravlju, socijalnoj zaštiti i ranom prepoznavanju rizika. Ignorisanje problema više nije opcija.

Iako se činilo da se ovakve tragedije dešavaju negde drugde, Srbija je u samo 48 sati upoznala svoje Crne labudove. 

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta bez navođenja i linkovanja izvora i autora, u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima.