Трагедија која је дошла без упозорења: Пуцњава у Рибникару и Младеновцу као савршен пример "Црног лабуда"

Феномен "црног лабуда", како га је дефинисао Насим Николас Талеб, односи се на догађаје који су потпуно неочекивани, изазивају велике последице и тек накнадно делују као да су били предвидиви. 

Када анализирамо случај масовног убиства које је починио тада тринаестогодишњи дечак, јасно видимо како се овај страшни догађај може сматрати "црним лабудом" у психолошком и друштвеном смислу.

Теорија Црног лабуда, коју је развио писац и аналитичар Насим Талеб, односи се на догађаје који су потпуно неочекивани, имају огроман утицај на друштво и тек након што се догоде, људи покушавају да их објасне као нешто што је било могуће предвидети. Пре трагедије, дечак-убица био је описан као одличан ученик, без икаквог криминалног досијеа или изражених проблема у понашању. Ни школа, ни родитељи, ни друштво нису наслутили да би дечак могао да постане извршилац једног од најстрашнијих злочина у новијој српској историји. 

Управо ту неочекиваност трагедије можемо повезати са Црним лабудом.

Пуцњава у Рибникару оставила је дубоке последице на цело српско друштво. Променила је начин на који се размишља о безбедности у школама, отворила велике дебате о приступу оружју, али и о менталном здрављу деце и родитељској одговорности. Шок, страх и осећај несигурности јавили су код родитеља, ученика и наставника широм Србије, а питања о томе како је до ове трагедије дошло и да ли је могла бити спречена почела да се постављају истог тренутка.

Типично за Црне лабудове, након самог догађаја уследило је интензивно трагање за објашњењима. Истраживани су детаљи из живота дечака, његово интересовање за масовне пуцњаве, тренинзи у стрељани, и сама породична ситуација. 

Оно што пре 3. маја није изгледало као озбиљан сигнал, одједном је постало предмет анализе, у покушају да се разуме како је дошло до оваквог чина.

Сличне особине масовних напада, које у најновијим истраживањима називају "Црним лабудовима масовних пуцњава", показују да овакви догађаји, иако ретки, настају у друштвима са већ постојећим проблемима — нормализацијом насиља, лаком доступношћу оружја, све израженијим менталним кризама и изостанком правовремених реакција. Рибникар, нажалост, сведочи да ни Србија више није имуна на такве појаве.

Масакр који је починио овај дечак, показао је колико је друштво рањиво пред догађајима које не очекује, али који га заувек промене. 

Иако се у тренутку чинило немогућим, данас је јасно да је Србија, суочена са својим Црним лабудом, приморана да мења приступе образовању, безбедности и менталном здрављу будућих генерација.

Према изјавама оца Владимира Кецмановића, као и сведочанствима наставника и пријатеља, дечак убица није показивао класичне знаке девијантног понашања. Био је одличан ученик, такмичио се на школским смотрама, имао пријатеље и учествовао у редовним школским активностима. Његово насилно понашање није било предвидиво на основу познатих образаца ризичног понашања код младих.

- Трагедија је још већа што је мом сину наставница Татјана пренела љубав према историји, ја сам га возио на такмичења где је ишао са својим другом у ког је пуцао, ја и дан данас немам објашњења за све то. Тај феномен се зове феномен црног лабуда, а да сам ја крив, не бисте ме сигурно гледали овде - овим речима се у Вишим судом у Београду Владимир Кецмановоћ изјаснио по тужби Татјане Стевановић, рањене наставнице историје. 

Ово савршено одговара првој карактеристици "црног лабуда" – ништа у дотадашњем понашању није указивало на трагедију.

Само дан касније, Србија је била погођена још једном трагедијом - масакром у селима у околини Младеновца и Смедерева, где је Урош Блажић, двадесетједногодишњак, насумично пуцао и убио 9, а ранио 13 особа.

Оба ова догађаја представљају примере Црног лабуда - феномена који означава потпуно неочекиване догађаје са огромним последицама, које људи накнадно покушавају да објасне и рационализују. Пре трагедије, ни у једном ни у другом случају није било јасних сигнала да ће доћи до оваквих катастрофа. Дечак убица је био узоран ђак, док су рецимо, код Уроша Блажића биле присутне поједине ситне опаске и инциденти пролазили непримећено или су занемаривани, све до тренутка када су последице постале трагично очигледне.

Типично за Црне лабудове, и у случају Рибникара и у случају крвавог похода Уроша Блажића, уследила је ретроспективна рационализација. 

Стручњаци, полиција, медији и јавност данима су анализирали мотиве, понашања и поступке актера, трагајући за одговорима. Да ли су сигнали постојали, али нису били препознати? Да ли су институције заказале? Шта је друштво могло да учини да спречи ове масакре?

Поред огромног бола, ове трагедије оставиле су Србији и озбиљну лекцију - да ниједно друштво није имуно на Црне лабудове. Масакр у Рибникару и пуцњава Уроша Блажића заједно указују на потребу за хитним променама: у систему образовања, контроли оружја, менталном здрављу, социјалној заштити и раном препознавању ризика. Игнорисање проблема више није опција.

Иако се чинило да се овакве трагедије дешавају негде другде, Србија је у само 48 сати упознала своје Црне лабудове. 

Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, у складу са Законом о јавном информисању и медијима.