Zakazali smo kao ljudi: Koliko još žena u Srbiji mora da umre da bismo reagovali?

Još dve žene su ubijene. Još dva imena. Još dve porodice zavijene u crno. I još jedno kolektivno ćutanje. Niko ne zna kad ćemo prestati da izgovaramo rečenicu: „Zvučala je kao fina porodica“ ili „Niko nije mogao da pretpostavi“.

U poslednjih desetak godina, više od 430 žena izgubilo je život od ruke partnera, supruga, bivšeg muža ili bliskog člana porodice. Prosek je zastrašujući – svakih 19 dana, u Srbiji jedna žena bude ubijena. A kada se to dogodi, dan–dva govorimo o tome, zgroženi, i nastavimo dalje – kao da ništa nije bilo.

Femicid nije samo statistika. Femicid je trenutak kada ćutimo dok komšinica viče. Kada gledamo u telefon dok devojka pored nas plače. Kada zaćutimo jer "nije na nama da se mešamo". Kada podrazumevamo da je žena kriva jer je ostala – ili jer je otišla.

Godinama unazad, žene koje su kasnije ubijene, često su same govorile da ih niko ne uzima za ozbiljno. Društvo je te žene posmatralo kao „nečije“, kao "tuđe probleme". I svaki put kad nismo pitali "jesi li dobro", kad smo izgovorili "to je između njih" – mi smo zakazali.

Femicid ne počinje nožem ili pištoljem. Počinje rečenicom „ko te pita“, šamarom koji se oprosti, pretnjom koja se ignoriše, okom koje se zažmuri.

Dok god ne budemo umeli da reagujemo kao ljudi – da se umešamo, da pružimo ruku, da prijavimo, da pitamo, da saslušamo – nećemo moći da kažemo da nas se ne tiče.

Kao narod, kao društvo, kao ljudi – zakazali smo. Jer da nismo, danas bismo govorili o dve žive žene, a ne o ubistvima.

Ako poznajete ženu koja trpi nasilje, nemojte ćutati. Pitajte, saslušajte, verujte. Femicid nije nečiji tuđi problem – to je naš zajednički poraz.

Ako vi ili neko koga poznajete trpi nasilje, pomoć možete potražiti pozivom na besplatan i anoniman SOS telefon: 0800 100 600 (dostupan 24 časa dnevno).