Заказали смо као људи: Колико још жена у Србији мора да умре да бисмо реаговали?

Још две жене су убијене. Још два имена. Још две породице завијене у црно. И још једно колективно ћутање. Нико не зна кад ћемо престати да изговарамо реченицу: „Звучала је као фина породица“ или „Нико није могао да претпостави“.

У последњих десетак година, више од 430 жена изгубило је живот од руке партнера, супруга, бившег мужа или блиског члана породице. Просек је застрашујући – сваких 19 дана, у Србији једна жена буде убијена. А када се то догоди, дан–два говоримо о томе, згрожени, и наставимо даље – као да ништа није било.

Фемицид није само статистика. Фемицид је тренутак када ћутимо док комшиница виче. Када гледамо у телефон док девојка поред нас плаче. Када заћутимо јер "није на нама да се мешамо". Када подразумевамо да је жена крива јер је остала – или јер је отишла.

Годинама уназад, жене које су касније убијене, често су саме говориле да их нико не узима за озбиљно. Друштво је те жене посматрало као „нечије“, као "туђе проблеме". И сваки пут кад нисмо питали "јеси ли добро", кад смо изговорили "то је између њих" – ми смо заказали.

Фемицид не почиње ножем или пиштољем. Почиње реченицом „ко те пита“, шамаром који се опрости, претњом која се игнорише, оком које се зажмури.

Док год не будемо умели да реагујемо као људи – да се умешамо, да пружимо руку, да пријавимо, да питамо, да саслушамо – нећемо моћи да кажемо да нас се не тиче.

Као народ, као друштво, као људи – заказали смо. Јер да нисмо, данас бисмо говорили о две живе жене, а не о убиствима.

Ако познајете жену која трпи насиље, немојте ћутати. Питајте, саслушајте, верујте. Фемицид није нечији туђи проблем – то је наш заједнички пораз.

Ако ви или неко кога познајете трпи насиље, помоћ можете потражити позивом на бесплатан и анониман СОС телефон: 0800 100 600 (доступан 24 часа дневно).