Profesori univerziteta počeli da prose: Đokićeve blokadere nije briga što im kolege gladuju

Vest, kojoj je mesto u rubrici verovali ili ne, zvuči neverovatno ali je istinita.

I to je opštepoznata stvar, javna tajna, među univerzitetskim radnicima. Koji o njoj ćute, jer ih je sramota ponižavajućeg položaja u koji su ih doveli studenti i profesori blokaderi, koje predvode rektor Đokić i druge kolovođe nasilja, sa kojim se srpski univerziteti i Srbija suočavaju već osam meseci.

Zbog toga što su fakulteti okupirani od strane blokaderskih bandi, profesori i asistenti ne mogu da rade. Nema nastave i nema plate.

A za razliku od dekana i profesora koji rukovode razvaljivanjem Srbije, kojima je plata džeparac, jer glavni novac zarađuju od projekata koje preko svojih agentura u Srbiji, raznih NVO, ali i pojedinih ministarstava i vladinih agencija, finansiraju strane obaveštajne službe, većina univerzitetskih profesora u Srbiji živi od plate.

Koju ne primaju mesecima. Zbog blokadera, čije su perjanice rektor Đokić, dekani Danijel Sinani, Goran Roglić i Natalija Jovanović, profesori Dinko Gruhonjić, Ognjen Radonjić, Senad Ganić,  Dženan Avdić, Jelena Kleut, Nermin Vučelj, i ostala bulumenta.

Razlika između klasičnog prosjačenja i ovog savremenog, srpskog, je ta što se prvo uglavnom odvija javno, na ulici, dok profesori univerziteta, ali i asistenti i drugo nastavno i vannastavno osoblje, zbog zaštite ličnog dostojanstva, prose tajno.

Moleći rodbinu i prijatelje da im pozajme novac, da bi imali od čega da prehrane porodicu.

Kredit ne smeju da uzimaju jer je neizvesno kada će i kako moći da ga vrate. Jer niko ne zna kada će fakulteti početi da rade, odnosno kada će zaposleni na univerzitetima početi da primaju platu.

Anarhističke neofašističke i boljševičke grupe blokadera ne pokazuju nameru da prekinu okupaciju univerziteta a Vlada Srbije i drugi kilavi državni organi ne pokazuju nameru da počnu da rade svoj posao, blokadere izbace sa fakulteta i srpske univerzitete vrate društvu, profesorima, asistentima i studentima koji žele sa rade i studiraju.

U posebno teškom položaju su porodice, a nije ih mali broj, iz kojih i muž i žena rade na fakultetima i koje bukvalno nemaju nikakva primanja.

A muka i poniženje sa kojima su takve porodice suočene su još veći ako ista otplaćuje neki kredit.

Univerziteti i obrazovanje u Srbiji žive svoje teške i ponižavajuće dane. Zahvaljujući sebičnim bitangama koje nemaju osećaj odgovornosti prema sopstvenoj državi, koja ih plaća ili obrazuje. Koje nemaju ni trunke saosećanja sa drugim ljudima, svojim kolegama, sa kojima godinama rade ili studiraju.