Професори универзитета почели да просе: Ђокићеве блокадере није брига што им колеге гладују

Вест, којој је место у рубрици веровали или не, звучи невероватно али је истинита.

И то је општепозната ствар, јавна тајна, међу универзитетским радницима. Који о њој ћуте, јер их је срамота понижавајућег положаја у који су их довели студенти и професори блокадери, које предводе ректор Ђокић и друге коловође насиља, са којим се српски универзитети и Србија суочавају већ осам месеци.

Због тога што су факултети окупирани од стране блокадерских банди, професори и асистенти не могу да раде. Нема наставе и нема плате.

А за разлику од декана и професора који руководе разваљивањем Србије, којима је плата џепарац, јер главни новац зарађују од пројеката које преко својих агентура у Србији, разних НВО, али и појединих министарстава и владиних агенција, финансирају стране обавештајне службе, већина универзитетских професора у Србији живи од плате.

Коју не примају месецима. Због блокадера, чије су перјанице ректор Ђокић, декани Данијел Синани, Горан Роглић и Наталија Јовановић, професори Динко Грухоњић, Огњен Радоњић, Сенад Ганић,  Џенан Авдић, Јелена Клеут, Нермин Вучељ, и остала булумента.

Разлика између класичног просјачења и овог савременог, српског, је та што се прво углавном одвија јавно, на улици, док професори универзитета, али и асистенти и друго наставно и vannastavno особље, због заштите личног достојанства, просе тајно.

Молећи родбину и пријатеље да им позајме новац, да би имали од чега да прехране породицу.

Кредит не смеју да узимају јер је неизвесно када ће и како моћи да га врате. Јер нико не зна када ће факултети почети да раде, односно када ће запослени на универзитетима почети да примају плату.

Анархистичке неофашистичке и бољшевичке групе блокадера не показују намеру да прекину окупацију универзитета а Влада Србије и други килави државни органи не показују намеру да почну да раде свој посао, блокадере избаце са факултета и српске универзитете врате друштву, професорима, асистентима и студентима који желе са раде и студирају.

У посебно тешком положају су породице, а није их мали број, из којих и муж и жена раде на факултетима и које буквално немају никаква примања.

А мука и понижење са којима су такве породице суочене су још већи ако иста отплаћује неки кредит.

Универзитети и образовање у Србији живе своје тешке и понижавајуће дане. Захваљујући себичним битангама које немају осећај одговорности према сопственој држави, која их плаћа или образује. Које немају ни трунке саосећања са другим људима, својим колегама, са којима годинама раде или студирају.