Gde su i šta rade DECA IZ KOLONE - Savo Štrbac ekskluzivno za Srbiju Danas o deci Krajišnika
Priča o deci - herojima iz "Oluje" koja su, ne svojom voljom, bila prisiljena da voze traktore i automobile više hiljada kilometara bez prestanka, priča je o patnji koja je zadesila Hrvatsku te 1995. godine, pre tačno 26. godina koje traju i dan danas, čija se bol ne zaboravlja, a seta i patnja obuzimaju i svedoke ovog stravičnog događaja, ali i one koji o njemu samo čitaju, pričaju, pišu...
"Tu na pragu su ga ubili. I ostavili da leži danima" Nena drugome decu rađa, a Gojko i Bosa krvavih očiju traže sina
"SKLANJAMO SE IZ GRADA DOK SLAVE NAŠU NESREĆU" Srbi iz Knina svakog 4. avgusta odlaze u brda i to okolnim putevima
NE ZABORAVLJAMO "OLUJU"! Kod nas dan sećanja na stradale i prognane, u Hrvatskoj proslava - šta je Srbija izgubila?
Jedan od savremenika tih događaja koji je i sam proživljavao istu sudbinu je direktor Dokumentaciono-informativnog centra Veritas Savo Štrbac koji je povodom obeležavanja 26. godina od stravičnog agresorskog zločina "Oluja" ispričao koliko je teško bilo "deci Oluje", kolika je bila njihova patnja, snaga, smelost, koliko njih je ostalo siročad, koliko je nestalo, a koliko ubijeno.
- To još niko nije prebrojavao, mi nismo nikad prebrojavali koliko je dece ostalo siročad. Moram priznati da je to jako teško izračunati, mi za sada imamo podatak o 1.897 žrtava među kojima je bilo starijih ljudi, sam taj podatak povlači pitanje "šta je dete, a šta su stariji ljudi", ali i pitanje, šta je i ko su siročići "Oluje". Ako uzmemo u obzir da se dete računa svako lice do 14 godina, odnosno mlađi maloletnik, kada bismo tako računali, bilo bi oko nekoliko stotina dece koje su ostala siročići. Mada moramo istaći da to nismo računali, i ne na ovakav način kao i to da se dosada tim podacima nismo bavili, iskreno - rekao je Štrbac i dodao:
- Možemo šturo reći da, ako uzmemo u obzir da je bilo 630 vojnika, i da je svako od njih bio oženjen i imao makar po jedno dete, to bi bilo oko 600 dece koji su ostali siročići, mada bi to bila samo neka naša pretpostavka, tačne podatke zaista nemamo, niti možemo da uzmemo obzir da su svi vojnici bili oženjeni i imali dete. Podatak koji zasigurno imamo jeste taj da je u koloni nestalo desetoro dece do 17 godina.
- Vidite, to je podatak koji posedujemo. Sa druge strane, za razliku od dece koja su ostala siročad, za njih podatke nemamo, ali znamo da je u "Oluji" stradalo četvoro dece. Svi oni stradali su bombardovanjem iz vazduha na Petrovačkoj cesti. Među njima, mlađima od 17 godina, bila je i jedna starija devojka, stara svega 21 godinu. Svim žrtvama roditelji su odali počast u vidu spomenika - navodi Štrbac u razgovoru za naš portal i dodaje:
- Na sreću možemo reći da "Oluja" nije agresija koja je obeležena stradanjem dece. Na Petrovačkoj cesti su hrvatski MIG-ovi granatirali, odnosno reketirali kolonu pa su tom prilikom granate pale baš na mesto gde su bila ova nesrećna deca. Posledica toga je bila da su svi oni izgoreli, međutim roditelji su pronašli njihove ostatke sahranili ih te i dan danas mogu da obeležavaju godišnjicu stradanja svoje dece, odnosno taj kobni sedmi avgust. Sreća naša pa se "Oluja" neće pamtiti po stradanju dece.
- Mi Krajišnici, tužili smo SAD za saučesništvo u genocidu Hrvatske protiv srpskog naroda. Naš ovakav pokret doveo je do punih šest godina vođenja spora između suda SAD gde se na kraju taj spor završio jednom nagodbom, tj. dobili smo simbolični novčani iznos kao nadoknadu za genocid s obzirom na tom da ni mi, ni advokati nismo imali sredstava da završimo postupak do kraja, tako da smo morali da završimo nagodbom. S obzirom na to da su se u tom momentu iskomplikovali dotadašnji važeći presedani, trebalo je još voditi spor, a to bi po proceni možda trajalo još osam godina nakon čega bismo došli do tog presedana što bi značilo veoma veliki uspeh za naš narod koji je stradao u Hrvatskoj jer američki sudovi imaju te presedane koji su od ključnog značaja za svaki spor, međutim naši advokati za to nisu imali više para, a ni mi nismo mogli da finansiramo ovakav projekat, tako da smo nagodbom išli na to da završimo taj proces.
- Ta nagodba je podrazumevala da se dobije više od oko million dolara, od toga 800.000 dolara koji su bili namenjeni za decu Krajišnika i njihovo školovanje, što preciznije znači da mi danas imamo četvrtu godinu dece koja se od tih para školuje i podiže širom sveta, a čiji su roditelji bili u "Oluji". Jedan od uslova za ovakvu vrstu stipendije i pomoći jeste to da im je to bar jedan od roditelja bio u koloni, kao i to da su dobri i vredni učenici/studenti - navodi Štrbac i dodaje:
- "Deca Oluje" sama konkurišu za stipendiju, postoji konkurs na sajtu "RKS Stipendije" i u okviru fondacije Vlade Divca gde se deca mogu prijaviti i dobiti stipendiju za školovanje ukoliko im je jedan od roditelja bio u "Oluji". Isti proces regulisanja i prijave je i u Americi, naša deca imaju pravo školovanja i na njihovim stranim univerzitetima od istog tog novca koji smo dobili sudskom presudom. Mi smo tražili mnogo više para, ali smo kao rezultat tužbe dobili samo ovo, naravno i ovo smatramo velikim uspehom, ali smo mogli da dobijemo više, ali s obzirom na to da je bilo jako neizvesno do samog kraja dok je trajao spor, šanse su nam bile 50-50 da li ćemo izgubiti ili pobediti. Trebalo je osam godina izdržati pravni sistem SAD-a i doći do presedana, ali i uspeti u svoj ovoj borbi bez sredstava za istu, tako da nam je ovo jedan veliki uspeh - zaključuje Štrbac u razgovoru za naš portal.