Vučić Srbiju sačuvao od većih sukoba: Možda i od građanskog rata
Mesecima je Srbija bila na buretu baruta. Nedostajala je samo jedna varnica da to bure eksplodira. U narodu je vladao strah od izbijanja građanskog rata. Sviđalo se to nekome ili ne, najzaslužniji pa te varnice nije bilo jeste Aleksandar Vučić.
Koji se sve vreme nalazi između dve vatre. Prinuđen da bira između više loših rešenja.
S jedne strane, opozicija i blokaderi, njima naklonjeni domaći i inostrani mediji i pojedini briselski političari već godinu dana optužuju predsednika Srbije za nasilje i represiju.
S druge strane, radikalniji funkcioneri i članovi SNS, ali i značajan procenat građana, su nezadovoljni zato što nema represije. Zato što država i vlast nisu energičnije odgovorile na nasilje koje sprovode blokaderi.
Što se optužbi blokadera i opozicije tiče, svakom normalnom je odavno jasno da je u pitanju zamena teza. Godinu dana oni čine nasilje nad građanima Srbije. Hiljade nezakonitih skupova, hiljade višečasovnih blokada najvažnijih saobraćajnica širom Srbije, stotine napada na prostorije SNS, spaljivanje prostorija SNS u više gradova, pokušaj spaljivanja predsednika stranke Miloša Vučevića i pristalica SNS u stranačkim prostorijama u Novom Sadu, kamenovanje članova SNS u Nišu, brutalni napadi na policiju, napad flašama, topovskim udarima, suzavcem i protivpožarnim aparatom na poslanike SNS u parlamentu, hiljade primera medijskog (ali i pokušaja fizičkog) linča učenika koji nisu hteli da učestvuju u blokadama svojih škola i njihovih roditelja...samo su mali deo njihovog repertoara.
Svakodnevno imamo priliku da vidimo kako na takvo nasilje odgovaraju vlast i policija u SAD, Francuskoj, Belgiji, Engleskoj i drugim „demokratskim“ zemljama. Brutalno. Bez pardona.
Vučić je odlučio da to ne čini. I bez obzira na rizike koje je ta odluka nosila sa sobom, uključujući i rizik gubitka vlasti, bez obzira što su i on i članovi njegove porodice svakodnevno izloženi najstrašnijim pretnjama i najvulgarnijim uvredama, na koje živ čovek ne može da ostane imun, on je uspeo da sačuva hladnu glavu i ostao pri svojoj odluci.
Pokazalo se da je bio u pravu. Uprkos stalnim pokušajima blokadera i dela opozicije da izmišljanjem raznih povoda, izazovu opšte nasilje, stanje u zemlji se postepeno normalizuje. Tenzije u društvu se smanjuju.
Sve škole u Srbiji, osim jedne, rade normalno. Svi fakulteti u Srbiji rade normalno. Deca uče, studenti polažu ispite. Ogromna većina profesora blokadera se osvestila i shvatila da od obustave nastave štetu trpe i obrazovanje, i društvo i država u celini ali i oni lično. Nedostaje još samo da rektor Đokić prestane da izigrava revolucionara i počne da radi svoj posao.
Većina opozicionih stranaka je prestala da trči blokadersku trku, da kao guske u magli podržavaju blokadere, od kojih većini ne znaju ni ime, ni prezime, i vratila se u skupštinske klupe, pa parlament sada normalno funkcioniše.
Šta bi bilo da je Vučić postupio drugačije? Da je na utuk odgovorio utukom, da je na nasilje odgovorio striktnom primenom zakona. Primenom sile koju zakon ne samo dozvoljava, već i nalaže.
Imali bi dramatične sukobe širom Srbije. U kojima ne bi bilo samo povređenih, kao što je to do sada bio slučaj, već i ko zna koliko žrtava.
A da je pala samo jedna glava, s obzirom na tenzije koje su postojale u društvu, malo je verovatno da bi se Srbija izvukla bez neke vrste građanskog rata.
Maraton, kako je predsednik Vućić nazvao svoju politiku, je doneo još jednu dobru stvar: građani Srbije su imali dovoljno vremena da vide suštinu studentskog blokaderskog pokreta, da shvate da je priča o borbi za bolje i pravednije društvo samo paravan iza kojeg se krije želja da se bez izbora, nasiljem, preuzme vlast u Srbiji.
