SKLAPA SE NOVA SLIKA - OKUPACIJA BILA NEIZBEŽNA! Bombardovanje trebalo da bude 1998. godine, sporazum odložio napad
Kako su prolazile godine od NATO agresije na SR Jugoslaviju, sklapala se nova slika.
ZANIMAJU VAS ELEKTRIČNI AUTOMOBILI? Sada možete trgovati cenom njihovih akcija!
SRBIJA JAČA I HOĆE DA ULAŽE U SVOJU BUDUĆNOST: Ministar odbrane rekao oficirima da zemlja računa na njih
Milićević: Očekujem da će najveći broj lista izaći na parlamentarne izbore
U njenom ramu su: nedemokratski karakter režima Slobodana Miloševića, nevinost Albanaca na Kosmetu koji toliko vole Ameriku da ih ona daruje tuđom teritorijom i sve-kolika srpska slabost, nesposobnost i krivica. Ovu su sliku napadno širili svi naši "prijatelji" iz međunarodne zajednice, zdušno prepričavali domaći NVO jurišnici, dok su sve zvanične vlasti na ovu temu najradije ćutale. Ćutali su i oni koji pamte potpuno drugačiju istinu. Ili, tačnije, nisu imali gde javno da kažu kako nije sve bilo baš tako. Na desetogodišnjicu agresije, stvari su se malo pomerile na bolje. Kao da se više ne stidimo što su nas napali i ubijali. Kao da smo smogli hrabrosti da podsetimo na nevine žrtve NATO zločina i herojstvo branilaca zemlje. Kao da smo na putu da pamtimo pravu istinu i sa gađenjem primimo laži koje nam se serviraju. Ne zaboravimo...
Tokom cele 1998. godine, teroristička organizacija koja je samu sebe nazvala: "Oslobodilačka vojska Kosova" (OVK), organizovana je, obučavana i finansirana u inostranstvu. Bez ikakvog posebnog skrivanja, formirala je svoje baze u Albaniji i vršila ilegalno prebacivanje terorističkih grupa u našu zemlju. Izvedeni su brojni napadi na pripadnike snaga bezbednosti i civile, svih nacionalnosti. Blokirane su i brojne saobraćajnice, posebno u Metohiji. U isto vreme, teroristi su oteli veliki broj građana. Drama talaca je postala noćna mora Kosova i Metohije.
U odnosu na takvo stanje, Savezna vlada je imala dužnost da, radi zaštite zemlje, redefiniše granični pojas sa Republikom Albanijom. Pod ovim se podrazumijeva dubina prostora od međudržavne granice, u kojem deluju granične jedinice Vojske Jugoslavije. Zbog poznatog sloma celokupne državne strukture Albanije, koji se desio godinu ranije, Vlada Grčke je odredila dubinu ovog pojasa prema Albaniji na celih 70 kilometara. Geografski, on se prostirao sve do Soluna. U našoj zemlji je, po pravilu, ova zona iznosila svega stotinu metara. Na predlog Generalštaba Vojske Jugoslavije, odlučeno je da granični pojas, zavisno od konfiguracije terena, bude od pet stotina metara do pet kilometara.
U tom prostoru su vođeni pravi mali ratovi. Pripadnici graničnih jedinica su pokazali izvanrednu hrabrost, obučenost i motivisanost da brane svoju državu. Nasuprot njima, na strani napadača, bili su veoma dobro obučeni, opremljeni i plaćeni teroristi, među kojima je bilo puno verskih islamskih fanatika.
Tokom leta te 1998. godine, energičnom akcijom snaga bezbednosti, terorističke bande na Kosmetu su razbijene, saobraćajnice su oslobođene i granica je ostala neprohodna za naoružane grupe iz Albanije. Okončavanjem ovih dejstava, pojavio se problem zbrinjavanja interno raseljenih lica (i Albanaca i Srba i svih drugih) koji su napuštali domove zbog oružanih sukoba u neposrednoj blizini. Tokom jeseni, brojne jugoslovenske i strane humanitarne organizacije, institucije i ustanove (uključujući i Saveznu vladu), uključili su se u veliku humanitrnu akciju pomoći ovim licima.
Prema zvaničnim informacijama koje su stizale iz južne srpske pokrajine, gotovo niko nije dočekao zimu bez krova nad glavom.
Nezavisno od svih tih činjenica, u zapadnim medijima je vođena histerična kampanja i očekivalo se da NATO počne da bombarduje već oktobra 1998. godine. To je sprečeno sporazumom predsednika SRJ Slobodana Miloševića i američkog izaslanika Holbruka. Odlaganje je odgovaralo obema stranama, iako se znalo da se ništa suštinski neće izmeniti.
Suština sporazuma je bila u formiranju verifikacione misije u okviru OEBS-a, koju su sačinjavali nenaoružani posmatrači, sa vojnim iskustvom. Savezna vlada i svi državni organi ispunili su svoje obaveze iz Sporazuma. Za sve vreme, članovima Misije je garantovana bezbednost i pružana svaka vrsta tražene pomoći, uprkos čestim slučajevima njihove neskrivene pristrasnosti. Ve-rifikaciona misija nije imala ni jedan osnovani prigovor da su naše snage bezbednosti delovale protiv civila albanske nacinalnosti.
Sa druge strane, upravo za vreme Misije OEBS-a došlo je do ponovne konsolidacije OVK, njenog dopunskog naoružavanja, reorganizacije i novih napada na policiju, vojsku i civilno stanovništvo. Krajem zime, terorističke grupe su pristupile gradskom teroru, jednoj od najgorih formi zločina. Izvršeno je masovno ubijanje civila, od školskog kafea u Peći, do eksplozivnih naprava u Kosovskoj Mitrovici i Podujevu. U kasnijim analizama, sami zapadni mediji su utvrdili da Kosovska verifikaciona misija nije bila planirana iz iskrenih pobuda da se ustanovi pravo stanje stvari, nego kao predigra NATO agresije, kroz pruženu pomoć da ojača OVK, kao kopnena snaga budućeg napada.
Krajem januara 1999. godine, Savet NATO je ovlastio svog generalnog sekretara, Havijera Solanu, da može da odobri vazdušne udare protiv ciljeva u SR Jugoslaviji. Neposredni povod je bio Račak i teškoće u radu Kosovske verifikacione misije. Savezna vlada se već sutradan obratila Savetu bezbednosti UN. Ukazano je da NATO deluje suprotno Povelji UN i zatražena hitna sednica Saveta bezbjednosti. Ujedinjene nacije nisu uradile ništa. Ovo je bila igra u kojoj one nisu smele učestvovati.
U međuvremenu je održana diplomatska farsa pod imenom - pregovori u Rambujeu. Oni su bili namerno neuspešni sa stanovišta očuvanja i izgradnje mira. Jer, o tome su kasnije javno govorili NATO zvaničnici, cilj je bio da srpska strana odbije ultimutum, pa je on zato morao biti tako tvrd. Do potpunog besmisla. U oba ponuđena slučaja sledila je okupacija države, samo što bi jedna bila sa našim pristankom, a druga na silu.
Bombardovanje je počelo naveče, 24. marta 1999. godine.