VEROVATNO ZA GINISA: Žena iz Velike Plane othranila 40 tuđe dece!
Kao hraniteljica Centra za porodični smeštaj i usvajanje u Miloševcu, Branka Filipović, rođena Beograđanka, zajedno sa svojim suprugom Miroslavom i ostalim ukućanima, odnegovala je četrdesetoro tuđe i napuštene dece, koja su u njenoj porodici ostala do punoletstva i osamostaljivanja.
Pročitajte i:
U taj broj nije uračunat veliki broj dece o kojima su se Branka i njena porodica brinuli privremeno, od nekoliko dana do nekoliko meseci, dok im Centar nije pronašao stalnu hraniteljsku porodicu.
Od više stotina žena iz Miloševca i okoline koje su se, u organizaciji Centra za porodični smeštaj i usvajanje u Miloševcu, od 1931. godine do danas bavile hraniteljstvom, po broju mališana koje je izvela na životni put Branka Filipović je apsolutni rekorder.
Ima onih koji smatraju da bi podvig koji je ova žena ostvarila uz pomoć Centra trebalo prijaviti Ginisovoj knjizi rekorda, „jer je pitanje da li postoji majka kroz čiji dom je prošlo više tuđe dece“.
Njen podvig još većim čini to što je i sama odrasla u hraniteljskoj porodici, bez raditelja i ikog svog. Među štićenicima ustanove.
Branka Filipović rođena je 16. avgusta 1929. godine u Beogradu, opština Savski venac. Nije imala ni dve godine kada je, u martu 1931. godine, dovedena u Miloševac i, u organizaciji tek osnovanog centra za brigu o napuštenoj deci, data na čuvanje i vaspitanje meštanima Milanu Pašiću i njegovoj supruzi Frosini.
Svoje roditelje nikad nije upoznala, niti zna ko su. Godinama je pokušavala da ih pronađe, da otkrije svoje poreklo ali nije uspela. Kaže da je upravo u tome što je tragala bezuspešno, što do rođenja svoje dece nikad nije upoznala bliskost koju ljudsko biće oseti kad se nađe pored nekog svog, nalazila najači motiv da deci o kojoj se brinula pruži što više ljubavi. Da im bude i majka i drugarica.
VELIKA PLANA: A za pse lutalice iz budžeta 300.000 evra!
Branka je u Miloševcu završila osnovnu školu. Kasnije, kada je postala punoletna, udala se za Miroslava Filipovića, sa kojim je stekla tri sina. Saša je rođen 1950. Rade 1952. a Dragan 1970. godine. Od prva dva sina ima četvoro unučadi, a najmlađi Dragan je tragično nastradao u svojoj osamnaestoj godini. Kad je majci stasao za ženidbu, a otadžbini da brani njenu slobodu.
Osim obavljanja redovnih poslova u Centru i na porodičnom imanju, Branka je celi radni vek aktivno učestvovala u organizovanju raznih društvenih manifestacija, posebno onih čija su tema bila deca ili kultura.
Decenijama je ustajala prva, u četiri sata ujutro, kada je supruga Miroslava ispraćala na posao, a na spavanje odlazila posle svih, kada bi i poslednje dete, a često ih je bilo i po petoro-šestoro u kući, smestila u krevet i ušuškala.
Danas Branka, pod teretom godina, sve manje može da se sama brine o sebi.
Sudbina je htela da brigu o njoj u najvećoj meri vodi bračni par Goran i Marina Petrović. Goran je i sam nekadašnji štićenik Centra, koji je, kao i Branka, doveden „iz belog sveta“, a kad je stekao punoletstvo odlučio je da ostane u Miloševcu, gde se oženio i izrodio dvoje dece.
Branka sa ponosom ističe da joj se mnoga deca koju je othranila redovno javljaju, ali joj je od toga važnije što su ona i posle odlaska iz njenog doma u beli svet ostala u kontaktu, što se međusobno čuju i posećuju.
Direktorka Centa Milica Lukić Momirović kaže da retko prođe dan a da u Miloševac ne stigne neko pismo od bivših štićenika ove ustanove.
-Stižu poruke, potresne, stižu pisma u kojima nas obaveštavaju da su postali roditelji, neki čak deke i bake. Mlađi nas detaljno obaveštavaju da su našli posao, da u svojim kućama čuvaju fotografije, poneki detalj koji su poneli iz Miloševca...Između ostalog, dobili smo pismo iz Kanade od naše štićenice Albanke, sa Kosova. To su priče prepune ljubavi i zahvalnosti, koje uzvraćaju svojim hraniteljicama – ističe direktorka.
Evo šta piše u jednom pismu koje je adresirano na Branku Filipović.
-Mila moja, jedina majko. Pišem ti ovog jutra, kratko, dok čekam da mi na podoj donesu moga malenog sina. Sinoć sam ga rodila, zdravog i lepog kao san. Ti si prva s kojom želim da podelim radost, jer da nije bilo tebe, ne bi, možda, bilo ni mene. Ni, ove, moje sreće. I da znaš, zvaće se Branko. Po tebi, jedina moja. I da znaš da tek sad znam kolika je ljubav majke prema detetu. Ali, tek sad ne znam zašto su mene rodili i ostavili, a ti me, malenu i nepoznatu, povila svojim krilom. Negovala i podizala da postanem ovo što jesam. Napisala bih i njima, roditeljima, pismo... Kako, kad ih ne poznajem? U ovim trenucima samo tvoje lice, roditeljsko, prepoznajem.