Srbija pred novom fazom evropskih integracija: Antonijević o planu postepenog ulaska u EU - "Evropske integracije moraju da promene svakodnevicu građana, ne samo politiku"

U tom kontekstu sve češće se govori o mogućnosti postepene integracije zemalja kandidata u pojedine politike, programe, tržišne mehanizme i institucije Evropske unije pre formalnog punopravnog članstva.

Srbija je pregovore o pristupanju Evropskoj uniji zvanično započela 21. januara 2014. godine, kada je u Briselu održana prva međuvladina konferencija između Srbije i EU. Od tada je proces proširenja prolazio kroz različite faze, od otvaranja pregovaračkih poglavlja i klastera, preko izveštaja Evropske komisije, do sve izraženijih političkih rasprava o tome kako ubrzati i učiniti vidljivijim evropski put zemalja kandidata.

Samit u Tivtu, održan pod sloganom "Zajednički prosperitet i stabilnost EU i Zapadnog Balkana", okupio je predstavnike Evropske unije i lidere regiona, a jedna od centralnih tema bila je upravo budućnost proširenja. Uoči i tokom samita posebnu pažnju privukle su poruke nemačkog kancelara Fridriha Merca i francuskog predsednika Emanuela Makrona, kao i francusko-nemački non-pejper koji predlaže novi pristup proširenju.

Prema tom dokumentu, ideja je da se proces pristupanja učini dinamičnijim i konkretnijim, između ostalog kroz postepeno uključivanje kandidata u jedinstveno tržište, pojedine programe Evropske unije, kao i kroz mogućnost prisustva predstavnika zemalja kandidata određenim sastancima evropskih institucija, bez prava glasa. Takav model trebalo bi da donese ranije koristi građanima i privredi, ali i da zadrži reformsku motivaciju država koje su još daleko od formalnog ulaska u EU.

O tome šta bi takav pristup značio za Srbiju, da li postoji rizik od "članstva na čekanju", koliko je važno da proces bude praćen napretkom u vladavini prava i ljudskim pravima, ali i koliko bi usklađivanje spoljne i bezbednosne politike sa EU moglo da bude izazovno, za naš portal govorio je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti Milan Antonijević.

1. U evropskim institucijama sve češće se pominje mogućnost postepene integracije zemalja kandidata pre punopravnog članstva. Kako gledate na takav pristup i da li bi on mogao da bude koristan za Srbiju?

Punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji ostaje, po mom mišljenju, strateški cilj i najbolji okvir za ostvarivanje dugoročnih interesa naših građana. To je važno stalno ponavljati, jer postepena integracija ne sme biti zamena za članstvo, niti način da zemlje kandidati trajno ostanu u nekoj čekaonici. Ona može imati smisla samo ako je jasno postavljena kao međukorak ka punopravnom članstvu.

U tom smislu, poruke upućene Srbiji koje su se čule u Tivtu od evropskih lidera, uključujući kancelara Merca i predsednika Makrona, vidim kao pozitivan signal. Dobro je da se ponovo govori o proširenju kao o realnoj evropskoj politici, a ne samo kao o dugoročnom obećanju. Važna je i podrška naših suseda, jer evropski put Srbije nije izolovan proces, već deo šire integracije Zapadnog Balkana u evropski politički, ekonomski i vrednosni prostor.

Za Srbiju bi bilo značajno da, pre samog članstva, postepeno ulazi u pojedine politike, programe i tržišne mehanizme EU. Time bi građani i privreda mogli ranije da osete konkretne efekte evropskih integracija. Ali uz to mora da ide i jasna politička poruka: cilj je članstvo, sa svim pravima i obavezama koje ono nosi. Srbija treba da bude deo Evropske unije ne samo zbog ekonomskih interesa, već i zbog kvaliteta institucija, pravne sigurnosti, jednakih šansi i zaštite dostojanstva svakog građanina.

2. Kao jedna od mogućih mera navodi se pristup pojedinim evropskim programima i tržištima pre ulaska u EU. Koliko bi građani Srbije mogli da osete konkretne koristi od takvih koraka?

Građani bi koristi mogli da osete veoma konkretno, pre svega kroz veće mogućnosti za obrazovanje, nauku, zapošljavanje, poslovanje, mobilnost, digitalne usluge, pristup fondovima i lakše povezivanje sa evropskim tržištem. Za mlade bi to značilo više prostora za učenje, razmenu i rad; za privredu veći stepen predvidljivosti i konkurentnosti; za lokalne zajednice više mogućnosti za razvoj infrastrukture, socijalnih usluga i programa koji direktno utiču na svakodnevni život, na ravnopravnost.

Važno je da evropske integracije ne ostanu apstraktan proces koji građani vide samo kroz pregovaračka poglavlja, klastere, izveštaje i tehničke formulacije. One moraju da se prepoznaju u tome da neko lakše studira, lakše putuje, pokrene posao, dođe do pravde, dobije zaštitu od diskriminacije ili ima jednaku šansu za posao bez obzira na pol, godine, invaliditet, nacionalnu pripadnost, seksualnu orijentaciju ili bilo koje drugo lično svojstvo koje naš zakon štiti.

Upravo zato je važno da se paralelno govori i o socijalnoj dimenziji evropskih integracija. Ona se krije i u Klasteru 3 koji očekujem da se ubrzo otvori za Srbiju. Evropska unija nije samo tržište, već i prostor standarda. Direktiva o transparentnosti zarada dobar je primer kako evropska pravila mogu da pomognu u borbi protiv nejednakosti između žena i muškaraca na tržištu rada. Kada se govori o pristupu evropskom tržištu, treba govoriti i o pravilima koja to tržište čine pravičnijim, o jednakim zaradama za isti rad ili rad iste vrednosti, o transparentnosti, o objektivnim kriterijumima za napredovanje i o zaštiti od diskriminacije.

3. Pominje se i mogućnost prisustva predstavnika zemalja kandidata pojedinim sednicama evropskih institucija bez prava glasa. Da li bi to moglo da doprinese boljem uključivanju Srbije u procese donošenja odluka na evropskom nivou?

Smatram da bi takav model mogao da bude značajan korak napred. Naravno, prisustvo bez prava glasa ne može da zameni punopravno članstvo, jer tek članstvo donosi potpuno učešće u odlučivanju. Ali prisustvo za istim stolom nije mala stvar, uz mogućnost da se uključimo u raspravu, argumentaciju. Ono omogućava neposredan uvid u način na koji se evropske odluke pripremaju, kako se usaglašavaju interesi država članica i kako se političke poruke pretvaraju u konkretne politike.

Za Srbiju bi to bilo važno iz najmanje tri razloga. Prvo, naše institucije bi se bolje pripremale za buduće članstvo. Drugo, imali bismo više prilike da blagovremeno razumemo odluke koje će svakako uticati na nas. Treće, i možda najvažnije, to bi otvorilo više prostora za dijalog, a dijalog je osnova svakog ozbiljnog evropskog procesa.

U poslednje vreme imali smo više primera koji pokazuju koliko su parlamentarni kontakti i regionalna saradnja važni. 

Nedavna IPU konferencija u Beogradu, kao i poseta predsednice mađarskog parlamenta, pokazali su da neposredan kontakt gradi poverenje. Naročito su ti kontakti i podrška važni kada dolaze iz zemalja u regionu, tako da je poziv koji je mađarskom parlamentu uputila predsednica Skupštine Srbije, ali i odlični utisci mađarske delegacije bio prava poruka koja se mora čuti. Globalnom događaju u Beogradu prisustvovali su predstavnici šezdesetak zemalja sa svih meridijana, što nije dovoljno bilo vidljivo u svim medijima, kao da se stidimo kada se nešto pozitivno i veliko dešava kod nas.
 

Posebno mi je važno što su teme ravnopravnosti, rodnog pariteta i učešća žena u odlučivanju bile u centru tih razgovora. To nije sporedna tema evropskih integracija, već jedno od merila kvaliteta demokratije.
Kada ste prisutni u razgovoru, možete da objasnite svoj položaj, da čujete druge, da gradite savezništva i da se bolje pripremite za odluke koje dolaze. Posmatranje sa distance nikada nije jednako učešću, čak i kada to učešće još nije potpuno.

4. Koliko je važno da eventualni novi modeli približavanja EU budu praćeni napretkom u oblastima vladavine prava, ljudskih prava i borbe protiv diskriminacije?

To je od suštinskog značaja. Evropske integracije nisu samo pitanje ekonomije, fondova ili institucionalnog povezivanja. One su, pre svega, pitanje vrednosti i standarda. Ako se postepena integracija bude odnosila samo na tržište, a ne i na vladavinu prava, nezavisnost institucija, slobodu medija, zaštitu ljudskih prava i borbu protiv diskriminacije, onda taj proces neće imati pun smisao.
 

Za građane Srbije najvažnije je da reforme ne budu sprovedene samo zato što to neko od nas očekuje u Briselu, već zato što su potrebne našem društvu. Vladavina prava znači da građanin zna da institucije rade po zakonu, da postupci traju razumno, da odluke nisu proizvoljne i da postoji zaštita kada je neko diskriminisan ili izložen nepravdi. Ljudska prava nisu dodatak evropskim integracijama, ona su njihova suština.
 

Iz ugla institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, posebno je važno da evropski put bude praćen jačanjem mehanizama zaštite od diskriminacije. To uključuje i bolju primenu zakona, i veću dostupnost zaštite građanima, i rad sa poslodavcima, školama, lokalnim samoupravama i javnim institucijama. Kada govorimo o EU standardima, govorimo i o tome da žena i muškarac treba da imaju jednaku zaradu za isti rad, da osoba sa invaliditetom ima pristup uslugama i radu, da pripadnici manjina ne budu isključeni, da stariji građani ne budu nevidljivi, a da mladi imaju jednake šanse, da politička pripadnost ne bude merilo za napredovanje, za napade, a toga je sve više.

Zato bih rekao da svaki model približavanja EU mora da ima i snažnu dimenziju ravnopravnosti. Bez toga evropske integracije postaju tehnički proces, a one bi morale da budu proces društvene promene.

5. U javnosti se povremeno mogu čuti ocene da bi ovakav pristup mogao da stvori utisak „članstva na čekanju“. Da li vidite takav rizik ili smatrate da bi mogao da bude koristan međukorak ka punopravnom članstvu?

Taj rizik postoji i ne treba ga potceniti. Ako ne postoje jasni kriterijumi, rokovi, politička volja i garancija da je punopravno članstvo krajnji cilj, postepena integracija može kod građana da izazove sumnju da se zapravo nudi zamena za članstvo. To bi bilo loše i za poverenje u EU i za motivaciju društva da sprovodi reforme.

Međutim, ako je model jasno postavljen, sa jasnim rokovima, datumima, onda može da bude važan međukorak, podsticaj za našu administraciju koja je već pokazala da ima snage da iznese promenu. On može da donese konkretne koristi, da vrati energiju u proces i da pokaže građanima da se napredak isplati. Posebno je važno da napredovanje bude zasnovano na merljivim rezultatima, u vladavini prava, demokratskim institucijama, zaštiti ljudskih prava, borbi protiv diskriminacije, ekonomskim reformama i usklađivanju sa evropskim standardima.

Mislim da bi građani mnogo bolje razumeli evropske integracije kada bi videli jasnu vezu između reformi i svakodnevnog života. Ako veća transparentnost zarada znači manji jaz između žena i muškaraca, ako bolja zaštita od diskriminacije znači veću sigurnost na radu, ako reforma pravosuđa znači bržu i pravedniju zaštitu prava, onda evropski put prestaje da bude samo politička tema i postaje pitanje kvaliteta života.

6. Jedan od uslova o kojima se govori jeste napredak u usklađivanju spoljne i bezbednosne politike sa Evropskom unijom. Koliko bi to moglo da bude izazovno za Srbiju u trenutnim geopolitičkim okolnostima?

To svakako predstavlja jedno od složenijih pitanja u procesu pristupanja. Srbija se nalazi u specifičnom geopolitičkom okruženju i pred njom su odluke koje zahtevaju pažljivo razmatranje. Ipak, ukoliko je strateško opredeljenje članstvo u Evropskoj uniji, onda je neophodno otvoreno razgovarati sa građanima i o obavezama koje taj put nosi, ne samo o koristima.

Upravo sam se vratio iz Nemačke, gde sam imao sastanke i u Ministarstvu spoljnih poslova, i moj utisak je da se u Berlinu evropska budućnost regiona i dalje posmatra kao važno političko i strateško pitanje. Naravno, od Srbije se očekuju jasni koraci, uključujući i postepeno usklađivanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, ali je važno da taj razgovor bude iskren, realan i vođen uz puno razumevanje regionalnih okolnosti.

Za mene je ključno da se građanima jasno objasni šta evropski put znači u praksi: u oblasti institucija, ekonomije, vladavine prava, ljudskih prava, bezbednosti, ali i u vrednosnom smislu. Usklađivanje sa evropskom politici ne treba predstavljati kao tehničku obavezu, već kao deo šireg opredeljenja da Srbija pripada prostoru u kome se odluke donose kroz dijalog, predvidljivost, poštovanje prava i zaštitu jednakosti.

Time Srbija ne gubi identitet, suverenost, naprotiv, time se naša zemlja osnažuje.

U tom procesu ne treba bežati od složenih pitanja, ali ih treba otvarati odgovorno. Građani imaju pravo da znaju koje su obaveze, koji su benefiti i kakve posledice nosi svaka odluka. Samo tako se može graditi poverenje u evropski put, ne kroz parole, stalno kukanje kako u Srbiji ništa ne funkcioniše, već kroz ozbiljan razgovor i jasnu vezu između politike, vrednosti i interesa građana.

7. Da li bi novi podsticaji i konkretnije koristi tokom pregovora mogli da vrate poverenje građana u proces evropskih integracija, koji za mnoge traje već predugo?

Verujem da bi mogli. Jedan od glavnih izazova procesa evropskih integracija jeste činjenica da traje dugo i da građani često ne vide neposredne rezultate. Kada proces traje godinama, a ponekad deluje da nema jasnog pomaka, prirodno je da raste zamor i skepticizam. Zato su vidljivi podsticaji važni, ne kao nagrada političarima, već kao signal građanima da reforme imaju smisla.

Ako bi tokom pregovora postojale konkretnije koristi, veće uključivanje institucija i više prostora za dijalog sa građanima, civilnim društvom, privredom, akademskom zajednicom i lokalnim samoupravama, to bi moglo da doprinese vraćanju poverenja u evropski put Srbije, ali i u institucije Srbije. Olako se omalovažava svaka institucija, od policije, vojske, crkve, izvršne vlasti, zakonodavne i pravosudne. Proces mora biti transparentan, predvidiv i zasnovan na rezultatima.

Istovremeno, podrška građana neće se vratiti samo ekonomskim argumentima. Ona se vraća i onda kada ljudi vide da institucije rade svoj posao, da su prava zaštićena, da postoji jednak tretman, da se diskriminacija sankcioniše, da žene i muškarci imaju jednake mogućnosti, da mladi ne moraju da odlaze da bi imali perspektivu, da manjine osećaju sigurnost i da osoba sa invaliditetom može ravnopravno da učestvuje u društvu.

Jednom rečju, kada osetite poštovanje i kada država radi na tome da se osećate dostojanstveno.
Evropske integracije zato treba predstaviti kao proces koji menja svakodnevicu, a ne samo kao spoljnopolitički cilj. Ako u tom procesu građani vide više pravde, više jednakosti, više mogućnosti i više sigurnosti, onda će i poverenje u evropski put biti snažnije.

Antonijevićevi odgovori ukazuju da se rasprava o novom modelu proširenja ne može svesti samo na tehničko pitanje pristupa tržištu ili programima Evropske unije. U središtu te debate, prema njegovom viđenju, mora da ostane punopravno članstvo Srbije, ali i reforme koje građani mogu da prepoznaju u svakodnevnom životu.

Upravo zato će naredni period biti važan test i za Srbiju i za Evropsku uniju. Za Brisel, pitanje je da li može da ponudi jasniji, predvidiviji i politički ubedljiviji put ka članstvu. Za Srbiju, pitanje je da li će evropski proces iskoristiti ne samo kao spoljnopolitički cilj, već kao okvir za jačanje institucija, ravnopravnosti, pravne sigurnosti i poverenja građana u državu.

Postepena integracija, ukoliko bude jasno vezana za punopravno članstvo, mogla bi da bude novi podsticaj evropskom putu Srbije. Ali ako izostanu jasni rokovi, merljivi kriterijumi i vidljive koristi za građane, rizik je da taj model bude doživljen kao još jedno odlaganje procesa koji traje već više od decenije.