Skip to main content
Aleksandar Vučić

ZAHVALjUJUĆI VUČIĆU SRBIJA SE USPRAVILA I PROGOVORILA: Prekinuto sramno ćutanje o Jasenovcu, Oluji, okupiranom Kosovu i Metohiji

Foto: Srbija Danas/Milana Pavković
Skupom u Novom Sadu Srbija će i ovog 4. avgusta obeležiti godišnjicu zločinačke akcije hrvatske vojske Oluja, kojom je Republika Srpska Krajina, iako se nalazila pod zaštitom UN, okupirana, više od 2.000 Srba ubijeno a njih skoro 300.000 iz svojih kuća, zavičaja i Hrvatske proterano u beli svet.

Pre sedam dana, u prisustvu predsednika Srbije, na Starom sajmištu u Beogradu počeli su radovi na obnovi centralne kule stratišta i izgradnji modernog memorijalnog centra, na mestu nekadašnjeg zajedničkog hrvatsko-nemačkog logora u kojem je ubijeno 10.000 Srba, 5.000 Jevreja i više stotina Roma.

Narodna poslovica kaže da nije srpski ćutati. A Srbija je, na svoju sramotu, ćutala. Više od pola veka. O stravičnim zločinima koji su počinjeni nad srpskim narodom. Od 1914. i masovnih pokolja na desetine hiljada srpskih civila u Mačvi i Pocerini, preko 1941. i pokolja stotina hiljada srpskih civila u Jasenovcu, Jadovnu, Gradišci i drugim stratištima, do ratova koji su vođeni na razvalinama SFRJ, zločinačke akcije Oluja, agresije NATO na SR Jugoslaviju, okupaciji i otimanja Kosova i Metohije. 

"POSEBAN OSVRT NA SITUACIJU NA KOSOVO": Vučić razgovarao sa ambasadorom Harčenkom

"POSEBAN OSVRT NA SITUACIJU NA KOSOVO": Vučić razgovarao sa ambasadorom Harčenkom

NAZIVAJU KOSOVO JUGOM SRBIJE: Oglasilo se ukrajinsko MSP povodom situacije u srpskoj pokrajini

NAZIVAJU KOSOVO JUGOM SRBIJE: Oglasilo se ukrajinsko MSP povodom situacije u srpskoj pokrajini

"NE PRIZNAJEMO NEZAVISNO KOSOVO" Španski premijer očitao lekciju Albancima u Tirani

"NE PRIZNAJEMO NEZAVISNO KOSOVO" Španski premijer očitao lekciju Albancima u Tirani

Tek 2014. godine kad su vlast u Srbiji preuzeli Aleksandar Vučić i SNS, Srbija je progovorila srpski. Pa i o zločinačkoj akciji Oluja i njenim posledicama. O najvećem etničkom čišćenju u Evropi posle Drugog svetskog rata. U kojem su stotine hiljada Srba iz Knina, Zapadne Slavonije, Dalmacije, Korduna i Banije, iz svojih domova, sa svoje očevine, proterani u belosvetska prostranstva. Od Novog Zelanda do Čikaga i Toronta. Da se više nikad ne vrate u svoju Krajinu. Da više nikad ne prošetaju očevinom, susretnu se sa komšijama, očitaju slavu u svojoj kući i zapale sveću na grobovima svojih predaka. Da više nikad ne popiju vino iz bukare, ubrano iz vinograda zasađenog na njivici koju su generacije žuljevitih ruku otimale od dalmatinskog ljutog kamena. Da više nikad pogledom ne zagrle drage vrhove Velebita, Petrove Gore i Dinare. 

Njihove kuće su opljačkane i zapaljene. Više od 30.000 srpskih domova nestalo je u plamenu mržnje. Njihove crkve su porušene. Voćnjaci i vinogradi posečeni. Groblja oskrnavljena. U stotinama srpskih sela i zaselaka u kojima je bujao život, iz kojih se u večernjim satima, posle pokošene trave ili obranog vinograda izvijala krajiška pesma, sada bujaju korov. Vlada muk.

Isti takav muk o stradanju Krajišnika, o zatiranju tragova postojanja potomaka Janković Stojana i Nikole Tesle, je od avgusta 1995. godine vladao u Srbiji. Miloševićeva televizija je vest o agresiji na RSK i padu Knina objavila u 18 minutu Dnevnika. Kao nevažnu vest. Njegovi naslednici Đinđić, Koštunica, Tadić i ostali su manje-više imali sličan ignorantski odnos prema ovoj velikoj nacionalnoj tragediji.

Zato što nisu imali dovoljno snažan osećaj nacionalne pripadnosti, zato što nisu bili dorasli odgovornosti koju sa sobom nosi vođenje države i zato da se ne bi zamerili Zapadu, Zagrebu, Sarajevu, Prištini...

Aleksandar Vučić je to promenio. I progovorio. Bez pardona i kalkulisanja. Ne samo o Oluji, već što je podjednako važno, i o užasnim zločinima genocida koji su Hrvati masovno počinili u Drugom svetskom ratu, koljući i bacajući u jame čitava srpska sela. Stotine hiljada ljudi. Ne pilića, već ljudi. Očeva, majki, braće, sestara, dece u kolevkama...Zajedno sa Vučićem progovorila je i cela Srbija. I spasila sebi dušu. 

Pred skoro 300.000 mučenika, pripadnika svog naroda, iz one tužne kilometarske izbegličke kolone. Pred 2.000 mučenika ubijenih u Oluji. Pred 40.000 srpske dece zaklane u Jasenovcu. Pred stotinu srpske dece koju su ustaše, zajedno sa majkama, žive spalile u Odžaku kod Kupresa. Pred milionima žrtava koje je srpski narod imao u dva balkanska i dva svetska rata.

Valjda nema Srbina kojem se, dok na nacionalnoj televiziji (posle dve decenije čekanja, napokon) gleda prenose ceremonija obeležavanja godišnjica stradanja srpskog stradanja, dok gleda potresne slike iz avgusta 1995. godine, srce ne steže od tuge i gorčine. I koji ne oseća ponos što Srbija i Republika Srpska, bez ikakvog ustučavanja i izvinjavanja, napokon podsećaju na naš stradalnički krajiški narod. Bez obzira na političku pripadnost, bez obzira da li je za Vučića ili protiv Vučića. A to je krupan korak ne samo u borbi protiv zaborava već i na putu uspostavljanja nacionalnog jedinstva. Koje nam je neophodno. 

Ako želimo da nam se više nikad ne ponove Jasenovci, Jadovna, Bljesci i Oluje. A valjda smo toliko normalni da se bar taj nacionalni cilj ne dovodi u pitanje.

Vremenska prognoza
Clear sky
17 Beograd