Godinu dana od tragedije koja je region zavila u crno: Kako izgleda borba sa traumama i svakodnevnica u kontejnerima?

Padavine su pokrenule klizišta na obližnjem kamenoomu u Donjoj Jablanici, što je čitava naselja ostavilo odsečenim od sveta rušeći putnu i železničku infrastrukturu.

Tokom noći s 3. na 4. oktobra prošle godine u poplavama i klizištima u Bosni i Hercegovini poginulo je 27 osoba.

U Jablanici je život izgubilo 19 ljudi, Konjicu pet, dok su u Fojnici smtno stradale tri osobe.

Mnogi meštani i dalje žive u privremenim objektima, čekajući obnovu i sistemska rešenja. 

Podsećaju da tragedija ne sme biti zaboravljena, jer osim bolnih sećanja nosi i pouke o neophodnosti boljeg sistema zaštite i brže reakcije institucija.

O kobnoj noći

- Najviše se bojimo kad kiša pada. Jer udara u lim, stvarno to je strahota - kaže Humija Arfadžan, stanovnica privremenog kontejnerskog naselja u Jablanici, prisećajući se najstrašnije noći svog života. 

Te noći, reka je progutala ulice, kuće i sećanja, a mnogima zauvek promenila živote.

- Pa teško je mogu vam reći prisećajući se te noći. Jer ja sam budna bila tu noć. Muž je otišao na posao od 11 sati. Kiša je padala normalno - počinje svoju ispovest Humija za N1

Kako kaže, izašla je ispred kuće i tada je počela drama:

- Videla sam taj talas vode koji je išao putem da je se skrenuo ispred kuće i već počeo ulaziti u hodnik, ulazna vrata jer je kuća bila prizemna -

Pokušavala je probuditi sina koji je spavao u prizemlju, ali bez uspeha.

- Taj nivo vode je tako brzo rastao. Skoro metar je došao. U zadnjem trenutku ja sam se uhvatila za jedan stup i pobjegla sam na stepenice - prisjeća se.

U tom haosu, blato i voda nosili su automobile, komšije su zapomagale, a Humija je pokušavala spasiti što je mogla:

- Znači, ja sam vrištala. Prvo pomisao, ostao mi je sin u prizemlju. Nisam ga uspela probuditi -

Na sreću, sin joj je uspeo dati znak da je budan.

- Uglavnom, kroz prozor mi je dao znak da je budan - dodaje.

Kao da scena iz horora nije bila dovoljna, voda je nosila i ogradu, ljudi su se držali za zidine kuća, a Humija je, ne znajući kako, uspela pomoći komšijama:

- To je bio moj komšija i njegova mama. Oni su znači ostali faktički na tom zidu. Možda metar zidića. Gde su tu ostali preživeli -

U tom trenutku, kako kaže, samo su vrištali i pokušavali jedni drugima da pomognu.

- Ne znam šta je više bilo. Ja sam im pomogla. Izvukla sam je na sprat. I sina  isto prevela. Bio je povriđen stvarno - kaže.

Bez osnovne pomoći i medicinskog materijala, improvizovali su.

- Ja sam samo stavila kuhinsku krpu. Malo mu stegla. Da ne bi iskrvario puno do jutra -

Njena hrabrost i prisebnost u tim trenucima pomogli su spasiti više života.

- Uglavnom, hvala Bogu preživeli su. I ja i mojih dvoe djece. Te tri komšije. Da sam Bogdo mogla, ja bih pomogla i ostalima. Već nije se moglo - iskreno će Humija.

Danas, godinu dana posle, trauma ne jenjava.

- Imam visok pritisak. Stvarno. Znam, znači, otići u hitnu. Primiti injekciju i sve to. Steže u prsima. Strah je ostao i dalje - ističe.

Najteže joj, priznaje, padaju kišne noći: "Najviše se bojimo kad kiša pada. Jer udara u lim, stvarno to je strahota. Tad ne spavamo. Ako su jake kiše, vetrovi, mi smo znači na prozoru. Ne spavamo -

Humijina porodica danas je smeštena u dva kontejnera, podeljena na dve lokacije:

- Trenutno smo smešteni u dva kampa. Tako da smo se rasporedili. Jedni tamo, drugi ovamo -

Zima koja dolazi donosi dodatne brige:

- Prva je zima tu da provedemo. Imamo grijalice, imamo klimu. Sad je već hladno. Znači, osjeti se hladnoća, a videćemo kako će biti sad toku zime -

Povratak u Donju Jablanicu, u kuću koju su s mukom gradili, više nije opcija.

- Pa verujte, tu noć, posle te noći, sve što se desilo kad sam preživela tu noć, ne bih nikad pomislila da se vratim dole. Verujte - kaže Humija.

Nadu polažu u pomoć institucija i donatora.

- Aplicirali smo za Evropsku uniju. Tu su, pomoći će. Uglavnom, hvala svima koji su tu uz nas, koji pomažu - dodaje.

Pomoć je stizala i od nevladinih organizacija, psihologa i medicinskog osoblja:

- Jer i svi su oni nakon tih poplava pružili nam pomoć. I psiholozi, i lekari, i Merhamet, Crveni krst. Znači, svi su oni tu bili -

Međutim, osećaj gubitka i nesigurnosti teško je izbrisati:

- Nakon poplava mi smo bili na Lugu smešteni pet mjeseci. Nakon tih pet meseci smo se mi onda preselili u kamp. Znači, od marta meseca mi smo ovdje u kampu -

Za kraj, ostaje samo nada da će budućnost doneti mir i stabilnost.

- Ne možemo sad ništa tačno proceniti, ali strpićemo se, izdržat ćemo. Bitno je da smo živi - skromna je Humija.