Годину дана од трагедије која је регион завила у црно: Како изгледа борба са траумама и свакодневница у контејнерима?

Падавине су покренуле клизишта на оближњем каменоому у Доњој Јабланици, што је читава насеља оставило одсеченим од света рушећи путну и железничку инфраструктуру.

Током ноћи с 3. на 4. октобра прошле године у поплавама и клизиштима у Босни и Херцеговини погинуло је 27 особа.

У Јабланици је живот изгубило 19 људи, Коњицу пет, док су у Фојници смтно страдале три особе.

Многи мештани и даље живе у привременим објектима, чекајући обнову и системска решења. 

Подсећају да трагедија не сме бити заборављена, јер осим болних сећања носи и поуке о неопходности бољег система заштите и брже реакције институција.

О кобној ноћи

- Највише се бојимо кад киша пада. Јер удара у лим, стварно то је страхота - каже Хумија Арфаџан, становница привременог контејнерског насеља у Јабланици, присећајући се најстрашније ноћи свог живота. 

Те ноћи, река је прогутала улице, куће и сећања, а многима заувек променила животе.

- Па тешко је могу вам рећи присећајући се те ноћи. Јер ја сам будна била ту ноћ. Муж је отишао на посао од 11 сати. Киша је падала нормално - почиње своју исповест Хумија за Н1

Како каже, изашла је испред куће и тада је почела драма:

- Видела сам тај талас воде који је ишао путем да је се скренуо испред куће и већ почео улазити у ходник, улазна врата јер је кућа била приземна -

Покушавала је пробудити сина који је спавао у приземљу, али без успеха.

- Тај ниво воде је тако брзо растао. Скоро метар је дошао. У задњем тренутку ја сам се ухватила за један ступ и побјегла сам на степенице - присјећа се.

У том хаосу, блато и вода носили су аутомобиле, комшије су запомагале, а Хумија је покушавала спасити што је могла:

- Значи, ја сам вриштала. Прво помисао, остао ми је син у приземљу. Нисам га успела пробудити -

На срећу, син јој је успео дати знак да је будан.

- Углавном, кроз прозор ми је дао знак да је будан - додаје.

Као да сцена из хорора није била довољна, вода је носила и ограду, људи су се држали за зидине кућа, а Хумија је, не знајући како, успела помоћи комшијама:

- То је био мој комшија и његова мама. Они су значи остали фактички на том зиду. Можда метар зидића. Где су ту остали преживели -

У том тренутку, како каже, само су вриштали и покушавали једни другима да помогну.

- Не знам шта је више било. Ја сам им помогла. Извукла сам је на спрат. И сина  исто превела. Био је повриђен стварно - каже.

Без основне помоћи и медицинског материјала, импровизовали су.

- Ја сам само ставила кухинску крпу. Мало му стегла. Да не би искрварио пуно до јутра -

Њена храброст и присебност у тим тренуцима помогли су спасити више живота.

- Углавном, хвала Богу преживели су. И ја и мојих двое дјеце. Те три комшије. Да сам Богдо могла, ја бих помогла и осталима. Већ није се могло - искрено ће Хумија.

Данас, годину дана после, траума не јењава.

- Имам висок притисак. Стварно. Знам, значи, отићи у хитну. Примити инјекцију и све то. Стеже у прсима. Страх је остао и даље - истиче.

Најтеже јој, признаје, падају кишне ноћи: "Највише се бојимо кад киша пада. Јер удара у лим, стварно то је страхота. Тад не спавамо. Ако су јаке кише, ветрови, ми смо значи на прозору. Не спавамо -

Хумијина породица данас је смештена у два контејнера, подељена на две локације:

- Тренутно смо смештени у два кампа. Тако да смо се распоредили. Једни тамо, други овамо -

Зима која долази доноси додатне бриге:

- Прва је зима ту да проведемо. Имамо гријалице, имамо климу. Сад је већ хладно. Значи, осјети се хладноћа, а видећемо како ће бити сад току зиме -

Повратак у Доњу Јабланицу, у кућу коју су с муком градили, више није опција.

- Па верујте, ту ноћ, после те ноћи, све што се десило кад сам преживела ту ноћ, не бих никад помислила да се вратим доле. Верујте - каже Хумија.

Наду полажу у помоћ институција и донатора.

- Аплицирали смо за Европску унију. Ту су, помоћи ће. Углавном, хвала свима који су ту уз нас, који помажу - додаје.

Помоћ је стизала и од невладиних организација, психолога и медицинског особља:

- Јер и сви су они након тих поплава пружили нам помоћ. И психолози, и лекари, и Мерхамет, Црвени крст. Значи, сви су они ту били -

Међутим, осећај губитка и несигурности тешко је избрисати:

- Након поплава ми смо били на Лугу смештени пет мјесеци. Након тих пет месеци смо се ми онда преселили у камп. Значи, од марта месеца ми смо овдје у кампу -

За крај, остаје само нада да ће будућност донети мир и стабилност.

- Не можемо сад ништа тачно проценити, али стрпићемо се, издржат ћемо. Битно је да смо живи - скромна је Хумија.