AFRIČKI AVGANISTAN: Uprkos međunarodnoj zajednici, militanti ove države su kao talibani - nepobedivi
Rat u ovoj zemlji traje četvrt veka
Nakon Avganistana, pojavilo se niz komentara oko pogrešnog pristupa međunarodne zajednice rešavanju nasilnih sukoba u ne-zapadnim državama, a jedna od njih upravo je Somalija.
SAMOPROGLAŠENI PREDSEDNIK AVGANISTANA: Ne priznajem talibane, nikada im se neću predati
OSVETA ZA BIN LADENA I TERORIZAM U KABULU: Ovo su dva najžešća udarca na američku vojsku ove decenije
TERORISTI KOJI SU POBEDILI AMERIKU! Suroviji od talibana i preteča Al Kaide, a sada su lideri Kabula
O sigurnosnim izazovima Somalije gotovo se uvek raspravlja na makro planu. Gotovo decenije savezna vlada i njeni međunarodni partneri gledali su na izazove zemlje prvenstveno kroz prizmu "velikih strategija".
Od operacije Indijski okean 2014. do Somalijske nacionalne obrambene strategije 2017. godine, ovi opsežni holistički okviri pokušali su promeniti celi tok nacije kombinacijom političkih, ekonomskih i sigurnosnih strategija. Međutim, oni su se u velikoj mjeri fokusirali na suočavanje s militantima Al Šababa u holivudskoj borbi - dobro protiv zla za teritoriju.
Somalijski tranzicioni plan, na primer, razmatrao je i sigurnosna pitanja i pružanje javnih usluga u zacrtavanju načina za snage Afričke unije da AMISOM prebaci odgovornost na somalijske nacionalne snage.
Ipak uslovi za prelaz, na primer pružanje koordinirane obuke, odgovarajuća oprema, logistički i finansijski resursi - nikada nisu ispunjeni, što znači da fokus ostaje na neposrednijem pitanju borbe protiv islamističkih militanata.
U zabrinjavajućim odjecima Avganistana, napredak Somalije protiv Al Šababa u posljednjoj deceniji bio je vrlo ograničen uprkos milijardama dolara ulaganja i velikoj međunarodnoj potpori.
Zapravo, procenjuje se da militantna grupa prikuplja više prihoda od somalijskog naroda nego vlada. Pruža usluge poput rešavanja pravnih sporova za koje ljudi ne vjeruju da ih država čini. I uspešno širi svoju propagandu na terenu koristeći inovativne komunikacijske strategije koje drže ljude u strahu. Zaista, situacija gotovo preslikana iz one avganistanske!
Postoje različiti razlozi za ove neuspehe vlade i međunarodne zajednice. Jedan je da strategije nisu održive i ne temelje se na stvarnim sposobnostima somalijskih snaga sigurnosti i raspoloživim resursima. Planove obično stvara niz aktera, uključujući SAD, Veliku Britaniju, Tursku, Evropsku uniju, Afričku uniju i Ujedinjene Nacije.
Ovi međunarodni partneri mogu dati vjedne doprinose, ali sa sobom donose i vlastite vrednosti i strateške prioritete. To često dovodi do stvaranja nekoordinisanih i preterano ambicioznih politika kojima nedostaje lokalni kredibilitet.
Srodni aspekt ovog odozgo prema dole i visoko centraliziranog pristupa koji se oslanja na međunarodne partnere za izvore i smernice je to što lokalno stanovništvo ne ostavlja sigurnim u svoju vlastitu ulogu u nacionalnim naporima.
Time se izostavlja somalijski narod koji ima pravo znanje i moć da osigura svoju budućnost. Činjenica da velike planove izrađuju daleko od područja koja bi se trebala transformirati takođe znači da postoji malo lokalnog vlasništva u tim politikama.
Postoji mnogo primera velikih strategija koje propadaju iz ovih razloga. Jedan je plan Gilvejd iz 2014. u kojem su snage sigurnosti u početku bile uspešne u zauzimanju područja od Al Šababa. U nedostatku lokalne potpore stanovništva ili koherentnih planova za stabilizaciju vraćenih teritorija, militanti AL Šababa preuzeli su kontrolu brzo i lako.
Danas se Somalija još uvek oslanja na velike strategije i trenutno pokušava slediti Somalijski tranzicioni plan. No, kao i kod prethodnih pokušaja, ovaj okvir pati od neusklađenosti između svojih ambicija i raspoloživih resursa, kao i haotične organizacije operacija zbog neslaganja između savezne vlade, međunarodnih partnera i saveznih država članica.
Da bi politike nacionalne sigurnosti Somalije bile učinkovite, potrebno je više lokalnog angažmana i sudelovanja. Donošenje odluka odozgo prema dole mora se zameniti pristupom odozdo prema gore koji može identifikovati lokalne izazove, resurse i mogućnosti za pružanje održive sigurnosti.
Prednosti lokalnog angažmana trenutno se mogu videti u saveznoj državi Galmudug. Operacije su tamo planirale, koordinirale i vodile samo somalijske sigurnosne snage. Podržavaju ih lokalne klanske milicije, čije je poznavanje lokalnog terena neprocenjivo, kao i lokalno stanovništvo u pružanju informacija, zaliha i, u nekim slučajevima, skloništa.
Ovi uspesi mogli bi se dalje graditi i učiniti održivima ako bi se Galmudugovoj administraciji pomoglo izravnom humanitarnom i financijskom pomoći u pružanju osnovnih usluga stanovništvu. Na taj bi način svi zajednički odigrali svoju ulogu.
To ukazuje na još jednu neophodnu promenu pristupa Somalije. Njene velike sigurnosne strategije gotovo su uvek napravljene odvojeno od drugih ključnih društvenih i razvojnih ciljeva, ali ta politika 'prvo sigurnost, sve ostalo posle nije uspela.
Kad se područja oslobode, Al Šabab se često brzo vrati, ponekad i za nekoliko dana. Javnost retko sarađuje sa somalijskim vladinim snagama i AMISOM -om jer jednostavno ne znaju koliko će ostati.
Somalijske sigurnosne snage su hrabre, ali borbe su jedno, a osvajanje srca i umova lokalnih zajednica drugo. Izgradnja poverenja, posebno u postkonfliktnim okruženjima, zahteva vreme i dijalog, kao i i pružanje osnovnih usluga.
Više od dve decenije Somalija je bila sinonim za propalu državu-državu pod kontrolom terorista i gospodara rata, kojoj nedostaje učinkovita vlada i koja je zahvaćena ponavljajućim ciklusima katastrofa koje je izazvao čovek i prirodne katastrofe.
Nema sumnje, Somalija je još uvek u toku restrukturiranja. No, kako se pozornost sveta preusmerila na druge nacije na rubu kolapsa, poput Jemena, Libije i Centralnoafričke Republike, tihi napredak Somalije učinio je povratak anarhiji sve manje verojatnim. Danas Somalija, jedna od najsiromašnijih nacija na svijetu, obnavlja svoje gospodarstvo i ponovno uspostavlja funkcionalnu vladu.
Međutim, Somalija je i dalje osetljiva na političke, sigurnosne i ekonomske šokove. Nakon četvrt veka sukoba, Somalija se ne može sama uhvatiti u koštac s obnovom. Za nastavak napretka biće potrebna stalna pomoć - pomoć koja takođe tera somalijsku vladu i građane da preuzmu rastuću odgovornost za vlastitu sigurnost i gospodarski razvoj.
Srećom, taj je proces započeo šestogodišnjim usponom iz ponora u kojem se nalazila. Uspesi koje je postigla Somalija pružaju tračak nade drugim nacijama koje su pod teretom vlastitog nasilnog ekstremizma, sektaštva i frakcionalizma. No, sve je to moguće samo ako se u celi proces uključe sami Somalijci.
Avganistan služi kao upozorenje da milijarde dolara, velika međunarodna podrška i strategije odozgo prema dole nisu dovoljne da se porazi tvrdoglava i strpljiva pobuna. Međunarodno finansiranje, podrška i obuka mogu biti neprocenjivi, no za poraz Al Šababa će biti potrebno partnerstvo između somalijske vlade, saveznih država članica i građana. Na kraju, nesigurnost Somalije somalijski je problem koji treba somalijsko rešenje.