"Amerika potcenila Iran" Potez Teherana iznenadio Trampa, stručnjaci tvrde: Ovaj rat je strateški neuspeh

Rat, koji je do sada koštao Sjedinjene Države između 30 i 40 milijardi dolara, ne samo da nije uspeo da natera Teheran da odustane od svog nuklearnog programa, već je stvorio i novi problem. Vašington sada mora da pregovara o ponovnom otvaranju Ormuskog moreuza, ključne plovne rute koju je Iran efikasno stavio pod svoju kontrolu, piše "The Guardian".

Ne samo da rat nije uspeo da ubedi Iran da pristane na sveobuhvatno i nepovratno demontiranje svog nuklearnog programa, kako je Amerika zahtevala u dokumentu od 15 tačaka, već se SAD sada suočavaju sa blokadom Ormuskog moreuza. Američka komanda deluje zbunjeno.

Ministar odbrane Pit Hegset je nedavno rekao da je „jedina stvar koja trenutno sprečava tranzit kroz moreuz iranska pucnjava na brodove“, ali to nije sasvim tačno. Iran nije toliko pucao na brodove poslednjih nedelja.

Što je još gore po SAD, Iran je uspostavio sistem naplate putarine, gde vlasnici brodova mogu da pregovaraju o putarini sa iranskom mornaricom za „slobodan prolaz“ svojih tankera. Teheran planira da moreuz pretvori u izvor prihoda, po uzoru na Egipat i Suecki kanal. Prema nekim procenama, s obzirom na ogroman saobraćaj, Iran bi mogao da zaradi i do 80 milijardi dolara godišnje.

Zakon koji se brzo usvaja u iranskom parlamentu predviđa da će tankerima koji prevoze naftu za povlašćene, neprijateljske nacije poput Indije, Japana, Pakistana, Južne Koreje i Kine biti dozvoljen prolaz ili će im biti ponuđene niže cene.

Nije ni čudo što se Tramp muči, piše ovaj medij. Sjedinjene Države, zajedno sa Izraelom, nastavljaju da bombarduju Iran, ali su već dva puta odložile planirane napade na iranske civilne elektrane – potez koji bi se smatrao ratnim zločinom. Dok on insistira da je Iran poražen, Teheran se ponaša kao da nije.

To je delimično zato što se borba ne vodi samo na bojnom polju, već i na berzi. Cena nafte je ključni pokazatelj iranskog uspeha. Kao rezultat blokade, 95 odsto saobraćaja kroz Ormuski moreuz je obustavljeno, lišavajući svetska tržišta 10 do 13 miliona barela nafte dnevno. Iranski stisak je toliko čvrst da čak i Tramp povremeno propuštanje iranskih brodova opisuje kao „poklon“ Sjedinjenim Državama.

Sam Tramp priznaje da je iznenađen što cene nafte nisu veće. Džejson Bordof, osnivač Centra za globalnu energetsku politiku, slaže se. „U nekom trenutku, fizička realnost gubitka toliko nafte mora se odraziti na papirnim tržištima i očekivanjima trgovaca“, kaže on. „Ne postoji politička intervencija koja može da se nosi sa poremećajem tako velikih razmera.“

Sve što je Iranu potrebno jesu cene nafte iznad 100 dolara po barelu da bi se uništila potražnja i poremetila globalna ekonomija. Ali nije samo stvar u nafti. Hemikalije, helijum, metali i đubriva prolaze kroz moreuz, a svet, kao i tokom pandemije Kovida, ponovo otkriva koliko su lanci snabdevanja međusobno povezani i kako je geografija pružila Iranu jedinstvenu priliku da ih poremeti.

Ser Aleks Janger, bivši šef MI6, rekao je za "The Economist" da koliko god mu bilo teško, Iran ima prednost. „Realnost je da su SAD potcenili zadatak i mislim da su pre oko dve nedelje izgubile inicijativu, koju je preuzeo Iran. U praksi, iranski režim se pokazao otpornijim nego što bi iko očekivao“, rekao je Janger.

Majrav Zonsajn, viši analitičar za Izrael u Međunarodnoj kriznoj grupi, kaže: „Postaje bolno jasno da Sjedinjene Države i Izrael ne samo da gube ovaj rat, već da je ovo jedan od najvećih strateških neuspeha Zapada, sa najznačajnijim posledicama po regionalnu geopolitiku i globalnu ekonomiju od Drugog svetskog rata.“

Situacija u Sjedinjenim Državama takođe postaje zloslutna. Kurt Mils, izvršni direktor Američkih konzervativaca, ističe: "Trampovo nasleđe je u pitanju u Iranu: ako se rat odugovlači, to će biti jedino po čemu će se pamtiti njegov drugi mandat."

Unutar iranskog režima, gde je opstanak bio glavni cilj, raste osećaj da se ravnoteža snaga naginje u njihovu korist, toliko da Iran možda zaista precenjuje svoje mogućnosti. Iranski mediji, na primer, više puta objavljuju analize zapadnih mislilaca i penzionisanih generala koji tvrde da je Trampova strategija propala.

Deni Citrinovič, bivši šef iranskog ogranka izraelske vojne obaveštajne službe, predviđa da do isteka Trampovog poslednjeg roka od 10 dana, Iran neće kapitulirati niti prihvatiti američke uslove.

Nakon toga, Tramp će se suočiti sa odlučujućim izborom: dalja eskalacija, povlačenje ili pritisak na pregovaračko rešenje. UN neće odobriti upotrebu sile za otvaranje moreuza, Evropa neće učestvovati, a G7 to neće podržati.

Jedan diplomata koji je nedavno bio uključen u mirovne pregovore kaže da se iskreno plaši da će, ako ne vidi izlaz, Tramp pribeći nuklearnom oružju. Emil Hokajem iz Međunarodnog instituta za strateške studije smatra da „Tramp želi da izbegne dug i iscrpljujući rat, pa mu Pentagon nudi opcije visokog rizika sa potencijalno velikim uticajem, kao da će jedan snažan udarac promeniti tok rata“.