EU mora hitno da reaguje: Ove dve evropske države spremaju ujedinjenje - Predsednica dala "svoj potpis"?

Izjava dolazi u trenutku kada se Moldavija nalazi u bezbednosnoj sivoj zoni, između rata u Ukrajini, zamrznutog konflikta u Pridnjestrovlju i sporog, uslovljenog evropskog puta. Takve rečenice se ne izgovaraju bez precizno odmerenog političkog cilja.

Važno je primetiti kome izjava zapravo nije upućena. Ovo nije poruka moldavskim biračima, jer Sandu vrlo dobro zna da većina društva ne podržava ideju ujedinjenja. Nije ni signal Bukureštu, koji takav scenario formalno niti gura. Ciljna publika nalazi se zapadnije, u Briselu, Berlinu i Vašingtonu.

Poruka glasi ovako: Moldavija je premala i preslaba da bi dugoročno opstala sama između ruskog pritiska i evropske birokratije. Ako Zapad ne ponudi jasnu bezbednosnu i političku perspektivu, ideje koje su se godinama smatrale radikalnim počeće da se vraćaju u politički mejnstrim.

Sandu pritom koristi istorijski i emocionalno snažan alat. Ujedinjenje sa Rumunijom nije tehničko pitanje, već egzistencijalna dilema, poslednja karta koja se iznosi kada druge opcije deluju nesigurno. Upravo zato ima težinu, ali i funkciju upozorenja.

U tom smislu, ova izjava ne najavljuje politički proces, već testira granice zapadne strpljivosti. Koliko je EU spremna da ubrza Moldaviju, koliko je NATO spreman da toleriše sivu zonu na svojoj periferiji i koliko dugo se očekuje da Kišinjev živi sa ruskim vojnim prisustvom u Pridnjestrovlju kao trajnom činjenicom.

Moldavija između identiteta i stvarnosti

Na papiru postoji zajednički jezik i snažna kulturna bliskost, ali u glavama ljudi je (već dugo vremena) složenija slika. Deo društva doživljava Moldaviju kao prirodni nastavak rumunskog prostora, dok drugi deo vidi moldavsku državnost kao stečenu vrednost koja se ne predaje, čak i kada je krhka.

Taj rascep nije nastao juče. Sovjetski period urezao je odvojeni osećaj pripadnosti kroz škole, institucije, službeni jezik i političku kulturu. Čak i među onima koji govore rumunski, nije retko da se osećaj „mi“ vezuje za moldavsku državu kao okvir bezbednosti, rada, porodice i svakodnevice. U takvom okruženju ideja ujedinjenja često zvuči kao skok u nepoznato, a ljudi su oprezni kada im se nudi tako nešto.

U priči o rumunskim pasošima često se čita ono što ljudi žele da vide, pa se oni tumače kao dokaz tihe želje za ujedinjenjem. U praksi, za veliki deo građana to je instrument mobilnosti i preživljavanja. Pasoši otvaraju tržište rada, studije, putovanja i socijalne mreže širom Evropske unije. Oni se uzimaju kao osiguranje u svetu u kome male države lako postaju taoci tuđih kriza.

Moldavija pritom ima i unutrašnje prepreke koje rumunski narativ često zanemaruje. Rusofoni deo stanovništva, ali i drugi politički identiteti, doživljavaju ujedinjenje kao pretnju svom položaju, jeziku i uticaju. Strah od kulturnog potiskivanja i promene ravnoteže moći u takvim sredinama lako se pretvara u politički otpor, pa i u otvorenu destabilizaciju. Moldavsko društvo nije homogeno (ako ste pratili njihove izbore poslednjih godina, koji su redovno veoma polarizovani, stvar je jasnija), a svaka velika odluka se odmah pretvara u borbu oko toga ko će ostati unutra, a ko će ispasti iz okvira nove države.

Još osetljivija je teritorijalna dimenzija. Pridnjestrovlje je za većinu ljudi u Moldaviji istovremeno i daleko i blizu. U kontekstu ujedinjenja ono prestaje da bude zamrznuta priča i postaje akutno pitanje granice, bezbednosti i legitimiteta. Čak i oni koji simpatizuju ideju ujedinjenja znaju da se takav potez ne može zamisliti bez tog „detalja“ na mapi.

Zato podrška ujedinjenju ostaje ograničena, čak i kada raste osećaj teskobe zbog geopolitike. Ljudi mogu želeti Evropu, investicije, stabilnost i veću bezbednost, a da ipak ne žele promenu države. U toj razlici između želje za životom koji izgleda evropski i spremnosti da se država formalno preda drugom centru, nalazi se ključ moldavske dileme.

Bukurešt, Brisel i NATO – tiha nelagodnost

Spolja se često pretpostavlja da bi Rumunija dočekala ideju ujedinjenja sa entuzijazmom, ali u stvarnosti u Bukureštu preovlađuje oprez. Rumunska politička elita svesna je simboličke težine takvog čina, ali još više njegovih posledica. Ujedinjenje bi značilo preuzimanje siromašnije države, nerešenih teritorijalnih pitanja i direktan sudar sa ruskim interesima na istoku Evrope.

U Briselu je nelagodnost još izraženija. Evropska unija preferira spor, pravno uređen proces proširenja koji ostavlja prostor za nadzor i uslovljavanje. Ujedinjenje Moldavije sa državom članicom preskočilo bi mnoge mehanizme kontrole i otvorilo pitanje presedana koji bi se teško objašnjavao drugima na evropskoj periferiji.

NATO taj scenario posmatra kroz bezbednosnu prizmu. Ujedinjenje bi de fakto pomerilo granicu Saveza do Pridnjestrovlja i ruskog vojnog prisustva. To je, blago rečeno, strateški rizik koji NATO ne želi da preuzme bez jasnog plana i širokog konsenzusa, a njega trenutno nema. Povrh toga, i sam NATO je u „klimavom stanju“ poslednjih godina i još se ne zna koji je pravi Trampov plan za Savez.

Zato zvanične reakcije izostaju ili ostaju uopštene. Niko ideju ne odbacuje otvoreno, ali je niko ni ne podstiče. Tišina u ovom slučaju govori više od deklaracija i pokazuje da bi ujedinjenje bilo doživljeno kao destabilizujući potez, čak i među formalnim saveznicima Moldavije.

Pridnjestrovlje kao ruski bezbednosni klin

Pridnjestrovlje nije anomalija, kako se često predstavlja, već konstrukcija sa jasnom funkcijom. Nastalo je početkom devedesetih kao odgovor na raspad Sovjetskog Saveza i strah da će se Moldavija izmaći iz ruskog uticaja. Od tada služi kao trajni podsetnik da su granice u ovom delu Evrope, u najmanju ruku, komplikovane.

Znatno opširnije o ovoj temi čitajte ovde: Pridnjestrovlje – istorija počinje: Priča o separatizmu, identitetu, drugoj strani reke i novom ratu pred vratima.

Rusko vojno prisustvo u Pridnjestrovlju nije veliko po brojkama, ali je ogromno po simbolici i efektu. Nekoliko hiljada vojnika, skladišta municije i lokalne bezbednosne strukture dovoljne su da Kišinjev drže u stalnom oprezu. To prisustvo zamrzava konflikt, ali i budućnost Moldavije, jer svaka ozbiljna strateška odluka odmah prolazi kroz prizmu tog teritorija.

Za Moskvu Pridnjestrovlje funkcioniše kao poluga, a ne kao problem koji treba rešiti. Dok god postoji, Moldavija ostaje delimično blokirana u evroatlantskim ambicijama. Članstvo u NATO-u postaje nedostižno, a svaka rasprava o ujedinjenju sa Rumunijom prelazi iz političke u bezbednosnu sferu.

U lokalnom kontekstu, Pridnjestrovlje živi u paralelnom vremenu. Institucije su oblikovane po sovjetskom modelu, ekonomija zavisi od ruskih subvencija i sivih zona trgovine, a identitet se gradi na otporu prema Kišinjevu i Zapadu. Takva struktura ne traži integraciju (šta god tamošnje stanovništvo mislilo o tome), već održavanje statusa koji joj obezbeđuje opstanak.

Dok god postoji kao ruski bezbednosni klin, svaka priča o ujedinjenju ostaje teorijska, a svaka pogrešna procena može brzo prerasti u otvorenu krizu.

Crvene linije i stvarni cilj poruke

Na ujedinjenje Moldavije sa Rumunijom Moskva bi reagovala brzo i odlučno, pre svega zato što joj je Pridnjestrovlje strateška poluga.

Rizik šire eskalacije leži u činjenici da Rumunija nije neutralan posmatrač. U trenutku kada bi ujedinjenje postalo proces, Bukurešt bi morao da preuzme odgovornost za bezbednost prostora koji u tom trenutku postaje rumunski. To otvoreni sukob sa Rusijom, koji bi praktično bio NATO–Rusija, čini gotovo neizbežnim.

Istovremeno, postoje i ograničenja ruske moći. Pridnjestrovlje je geografski izolovano, a ruska logistika i sposobnost pojačanja zavise od šire regionalne situacije. Po sličnoj logici može se reći da je u takvoj poziciji i ruski Kalinjingrad, s tom razlikom što je on formalno međunarodno priznati deo Ruske Federacije.

Izjava Sandu zapravo ima funkciju koja prevazilazi samu ideju ujedinjenja. Stvarni cilj poruke je ubrzavanje evropske i bezbednosne zaštite Moldavije, makar i kroz neformalna jemstva, investicije u otpornost i jasniji politički rok. Sandu pokušava da natera partnere da Moldaviju prestanu da posmatraju kao periferni projekat i da je počnu tretirati kao deo šire borbe za kontrolu prostora između Crnog mora i istočne Evrope. Upravo tome se mnogi stanovnici Moldavije oštro protive, jer znaju kako bi to po njih moglo da se završi u jednom od gorih scenarija.

Ujedinjenje je politički moguće samo u vrlo specifičnim okolnostima, uz duboku promenu javnog raspoloženja i rešavanje pitanja Pridnjestrovlja. Dok se to ne dogodi, ujedinjenje ostaje retorička poluga, a pravi teren borbe ostaje evropski put Moldavije. Ili, ukratko – Sandu i postojeća vladajuća elita oko nje u Kišinjevu žele više pažnje (čitaj: sredstava, novca) nego što je dobijaju sada.