ЕУ мора хитно да реагује: Ове две европске државе спремају уједињење - Председница дала "свој потпис"?

Изјава долази у тренутку када се Молдавија налази у безбедносној сивој зони, између рата у Украјини, замрзнутог конфликта у Придњестровљу и спорог, условљеног европског пута. Такве реченице се не изговарају без прецизно одмереног политичког циља.

Важно је приметити коме изјава заправо није упућена. Ово није порука молдавским бирачима, јер Санду врло добро зна да већина друштва не подржава идеју уједињења. Није ни сигнал Букурешту, који такав сценарио формално нити гура. Циљна публика налази се западније, у Бриселу, Берлину и Вашингтону.

Порука гласи овако: Молдавија је премала и преслаба да би дугорочно опстала сама између руског притиска и европске бирократије. Ако Запад не понуди јасну безбедносну и политичку перспективу, идеје које су се годинама сматрале радикалним почеће да се враћају у политички мејнстрим.

Санду притом користи историјски и емоционално снажан алат. Уједињење са Румунијом није техничко питање, већ егзистенцијална дилема, последња карта која се износи када друге опције делују несигурно. Управо зато има тежину, али и функцију упозорења.

У том смислу, ова изјава не најављује политички процес, већ тестира границе западне стрпљивости. Колико је ЕУ спремна да убрза Молдавију, колико је НАТО спреман да толерише сиву зону на својој периферији и колико дуго се очекује да Кишињев живи са руским војним присуством у Придњестровљу као трајном чињеницом.

Молдавија између идентитета и стварности

На папиру постоји заједнички језик и снажна културна блискост, али у главама људи је (већ дуго времена) сложенија слика. Део друштва доживљава Молдавију као природни наставак румунског простора, док други део види молдавску државност као стечену вредност која се не предаје, чак и када је крхка.

Тај расцеп није настао јуче. Совјетски период урезао је одвојени осећај припадности кроз школе, институције, службени језик и политичку културу. Чак и међу онима који говоре румунски, није ретко да се осећај „ми“ везује за молдавску државу као оквир безбедности, рада, породице и свакодневице. У таквом окружењу идеја уједињења често звучи као скок у непознато, а људи су опрезни када им се нуди тако нешто.

У причи о румунским пасошима често се чита оно што људи желе да виде, па се они тумаче као доказ тихе жеље за уједињењем. У пракси, за велики део грађана то је инструмент мобилности и преживљавања. Пасоши отварају тржиште рада, студије, путовања и социјалне мреже широм Европске уније. Они се узимају као осигурање у свету у коме мале државе лако постају таоци туђих криза.

Молдавија притом има и унутрашње препреке које румунски наратив често занемарује. Русофони део становништва, али и други политички идентитети, доживљавају уједињење као претњу свом положају, језику и утицају. Страх од културног потискивања и промене равнотеже моћи у таквим срединама лако се претвара у политички отпор, па и у отворену дестабилизацију. Молдавско друштво није хомогено (ако сте пратили њихове изборе последњих година, који су редовно веома поларизовани, ствар је јаснија), а свака велика одлука се одмах претвара у борбу око тога ко ће остати унутра, а ко ће испасти из оквира нове државе.

Још осетљивија је територијална димензија. Придњестровље је за већину људи у Молдавији истовремено и далеко и близу. У контексту уједињења оно престаје да буде замрзнута прича и постаје акутно питање границе, безбедности и легитимитета. Чак и они који симпатизују идеју уједињења знају да се такав потез не може замислити без тог „детаља“ на мапи.

Зато подршка уједињењу остаје ограничена, чак и када расте осећај тескобе због геополитике. Људи могу желети Европу, инвестиције, стабилност и већу безбедност, а да ипак не желе промену државе. У тој разлици између жеље за животом који изгледа европски и спремности да се држава формално преда другом центру, налази се кључ молдавске дилеме.

Букурешт, Брисел и НАТО – тиха нелагодност

Споља се често претпоставља да би Румунија дочекала идеју уједињења са ентузијазмом, али у стварности у Букурешту преовлађује опрез. Румунска политичка елита свесна је симболичке тежине таквог чина, али још више његових последица. Уједињење би значило преузимање сиромашније државе, нерешених територијалних питања и директан судар са руским интересима на истоку Европе.

У Бриселу је нелагодност још израженија. Европска унија преферира спор, правно уређен процес проширења који оставља простор за надзор и условљавање. Уједињење Молдавије са државом чланицом прескочило би многе механизме контроле и отворило питање преседана који би се тешко објашњавао другима на европској периферији.

НАТО тај сценарио посматра кроз безбедносну призму. Уједињење би де факто померило границу Савеза до Придњестровља и руског војног присуства. То је, благо речено, стратешки ризик који НАТО не жели да преузме без јасног плана и широког консензуса, а њега тренутно нема. Поврх тога, и сам НАТО је у „климавом стању“ последњих година и још се не зна који је прави Трампов план за Савез.

Зато званичне реакције изостају или остају уопштене. Нико идеју не одбацује отворено, али је нико ни не подстиче. Тишина у овом случају говори више од декларација и показује да би уједињење било доживљено као дестабилизујући потез, чак и међу формалним савезницима Молдавије.

Придњестровље као руски безбедносни клин

Придњестровље није аномалија, како се често представља, већ конструкција са јасном функцијом. Настало је почетком деведесетих као одговор на распад Совјетског Савеза и страх да ће се Молдавија измаћи из руског утицаја. Од тада служи као трајни подсетник да су границе у овом делу Европе, у најмању руку, компликоване.

Знатно опширније о овој теми читајте овде: Придњестровље – историја почиње: Прича о сепаратизму, идентитету, другој страни реке и новом рату пред вратима.

Руско војно присуство у Придњестровљу није велико по бројкама, али је огромно по симболици и ефекту. Неколико хиљада војника, складишта муниције и локалне безбедносне структуре довољне су да Кишињев држе у сталном опрезу. То присуство замрзава конфликт, али и будућност Молдавије, јер свака озбиљна стратешка одлука одмах пролази кроз призму тог територија.

За Москву Придњестровље функционише као полуга, а не као проблем који треба решити. Док год постоји, Молдавија остаје делимично блокирана у евроатлантским амбицијама. Чланство у НАТО-у постаје недостижно, а свака расправа о уједињењу са Румунијом прелази из политичке у безбедносну сферу.

У локалном контексту, Придњестровље живи у паралелном времену. Институције су обликоване по совјетском моделу, економија зависи од руских субвенција и сивих зона трговине, а идентитет се гради на отпору према Кишињеву и Западу. Таква структура не тражи интеграцију (шта год тамошње становништво мислило о томе), већ одржавање статуса који јој обезбеђује опстанак.

Док год постоји као руски безбедносни клин, свака прича о уједињењу остаје теоријска, а свака погрешна процена може брзо прерасти у отворену кризу.

Црвене линије и стварни циљ поруке

На уједињење Молдавије са Румунијом Москва би реаговала брзо и одлучно, пре свега зато што јој је Придњестровље стратешка полуга.

Ризик шире ескалације лежи у чињеници да Румунија није неутралан посматрач. У тренутку када би уједињење постало процес, Букурешт би морао да преузме одговорност за безбедност простора који у том тренутку постаје румунски. То отворени сукоб са Русијом, који би практично био НАТО–Русија, чини готово неизбежним.

Истовремено, постоје и ограничења руске моћи. Придњестровље је географски изоловано, а руска логистика и способност појачања зависе од шире регионалне ситуације. По сличној логици може се рећи да је у таквој позицији и руски Калињинград, с том разликом што је он формално међународно признати део Руске Федерације.

Изјава Санду заправо има функцију која превазилази саму идеју уједињења. Стварни циљ поруке је убрзавање европске и безбедносне заштите Молдавије, макар и кроз неформална јемства, инвестиције у отпорност и јаснији политички рок. Санду покушава да натера партнере да Молдавију престану да посматрају као периферни пројекат и да је почну третирати као део шире борбе за контролу простора између Црног мора и источне Европе. Управо томе се многи становници Молдавије оштро противе, јер знају како би то по њих могло да се заврши у једном од горих сценарија.

Уједињење је политички могуће само у врло специфичним околностима, уз дубоку промену јавног расположења и решавање питања Придњестровља. Док се то не догоди, уједињење остаје реторичка полуга, а прави терен борбе остаје европски пут Молдавије. Или, укратко – Санду и постојећа владајућа елита око ње у Кишињеву желе више пажње (читај: средстава, новца) него што је добијају сада.