Izrael tvrdi da je ubijen Ali Laridžani: Njegova smrt značajnija od smrti vrhovnog vođe?! Evo ko je on
Neposredno pre nego što je vrhovni vođa Irana ubijen u vazdušnom napadu prvog dana rata, jedan iranski zvaničnik je nagovestio ko zaista drži moć iza kulisa. „On je jedan od retkih ljudi koji se još uvek može sastati sa vođom, a njegov posao je da spase sistem“, rekao je zvaničnik.
Čovek na koga je mislio bio je Ali Laridžani, šef iranske nacionalne bezbednosti, za koga Izrael kaže da je sada mrtav – poslednji u nizu ubijenih visokih zvaničnika i možda najvažniji do sada, izveštava "The Telegraph".
Navodno ubistvo Laridžanija veoma se razlikuje od napada u kojem je ubijen vrhovni vođa Ali Hamnei. Hamnei je bio iranski šef države, verski autoritet i ustavni vrhovni komandant. Laridžani je, s druge strane, bio čovek koji je održavao sistem u funkciji.
Od juna prošle godine smatran je de fakto liderom Irana i jednim od retkih pravih diplomata koje je Islamska Republika imala decenijama.
Njegov zvanični posao uključivao je upravljanje protokom informacija između institucija, koordinaciju diplomatskih kanala, smirivanje frakcijskih sukoba i sprovođenje kontrolisane sukcesije kako bi se sprečilo rascepanje sistema na konkurentske centre moći.
Tu ulogu je usavršavao tokom 30 godina, stekavši ogromno iskustvo kao ministar kulture, šef državnog radija tokom jedne decenije, sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, predsednik parlamenta 12 godina i, konačno, kao Hamneijev lični izaslanik ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Prošlog meseca, jedan iranski zvaničnik je izjavio: „Zvanično, on ovde sve vodi.“
Sada se postavlja pitanje da li još neko u Iranu ima institucionalno znanje, poverenje i praktično razumevanje upravljanja potrebno da bi se sistem održao na okupu. Dokazi ukazuju na to da je odgovor ne, prenosi ovaj medij.
Islamska Republika Iran je zamišljena kao složen sistem preklapajućih institucija, sa namerno suprotstavljenim centrima moći. Da bi funkcionisala kao celina, zahtevala je stalnu koordinaciju iz kancelarije Vrhovnog vođe.
Predsednik vodi civilnu vladu, ali odgovara Vrhovnom vođi. Korpus islamske revolucionarne garde kontroliše veliki deo ekonomije i bezbednosnog aparata, ali je teoretski podređen autoritetu Vrhovnog vođe. Skupština stručnjaka bira Vrhovnog vođu, ali postoji po njegovom nalogu, dok Savet čuvara proverava kandidate za izborne funkcije prema kriterijumima koje je definisao sam Vođa.
Ova struktura je imala za cilj da spreči bilo koju pojedinačnu instituciju da stekne dovoljno moći da ugrozi Vrhovnog vođu, ali je takođe osigurala da ništa ne može da funkcioniše bez njegove koordinacije. Slabost sistema je u tome što zahteva nekoga ko razume sve ove pokretne delove i može da ih spoji.
Laridžanijevo intimno poznavanje sistema ne može se brzo preneti ili lako zameniti. Znao je koji sveštenici u Komu imaju stvarni uticaj, za razliku od onih sa impresivnim titulama, ali malo moći. Decenijama je gradio odnose sa ruskim zvaničnicima, kineskim diplomatama i regionalnim silama. Znao je kako da strukturira pregovore kako bi tvrdolinijašima pružio pokriće za prihvatanje kompromisa.
Kada je Kasem Sulejmani ubijen 2020. godine, Iran je zamenio komandanta elitnih Kuds snaga Esmailom Ganijem. Kada nuklearni naučnici budu ubijeni, novi se mogu obučavati. Ali ne postoji mehanizam za zamenu osobe koja zna kako da koordinira ceo sistem, jer ta uloga nikada nije formalizovana ili priznata.
Pitanje sa kojim se Iran sada suočava nije da li pojedinačne institucije mogu da opstanu — jer mogu — već da li sistem u celini može da funkcioniše bez ljudi koji su znali kako da ga koordinišu.
Iako je Iran izloženiji nego ikad, navodno ubistvo Laridžanija ne znači nužno kraj rata. Zemlja ima novog vrhovnog vođu, Modžtabu Hamneija, koji nije viđen nedeljama. Ipak, Laridžanijeva smrt ostavlja Iran bez nikoga ko bi mogao kredibilno da pregovara sa Sjedinjenim Državama.
On je bio jedina osoba kojoj su verovali i iranski tvrdolinijaši i strane vlade da postigne dogovor. To bi moglo odgovarati Izraelcima koji žele pad Islamske Republike, ali oni koji traže brz izlaz iz rata koji izaziva globalnu energetsku krizu mogli bi biti razočarani.
